Elizabetanska kočija na čenejskom salašu

Elizabetanska kočija na čenejskom salašu. Ali to ne znači da je britanska kraljica u poseti Srbiji, već da je Nestor Slepčev napravio fijaker koji mnogo podseća na „dijamantsku kapsulu“, kako često zovu kočiju kraljice Elizabete.

„Pošto pravim fijakere, dvadeset i nešto fijakera sam napravio do sada, i supruga, ona uvek švrlja po internetu ovamo-tamo i zove me jedno veče: 'Dođi da vidiš fijaker kako je lep.' I ja došao unutra i gledam. Prelep fijaker. E, ja ću probati da napravim to. I evo ga posle dve godine, zahvaljujući supruzi mojoj“, objašnjava Slepčev.

Za razliku od prave kočije, koja je drvena, ova je uglavnom metalna. Nema dijamante i safire, ali je obložena najfinijim materijalima koji su stigli direktno iz Pariza. Teška je gotovo tonu i po, a dugačka 5,5 metara. A kada se u nju upregnu dva para konja, dostići će dimenzije šlepera.

Kočija je svečana i služi za razna veselja, najčešće za svadbe. 

„Osam osoba može da prenosi, a brzina je četiri konjske snage, koliko idu konji, 15–20 na sat. Dobro, nije 'ferari' neki, nego je ipak kočija“, kaže u šali konstruktor iz Čeneja.

Krivo mu je što kočija nije bila završena u vreme posete princa Čarlsa. Ali su se zato Čenejci divili tom poduhvatu, kao i prethodnim – kočiji bundevi i dvokolicama nalik onima u filmu Ben Hur. 

„Napravio sam dva komada. Jedan sam prodao, a jedan sam, nažalost... imao jako veliki požar ovde. Izgorela su tri aviona, pet fijakera i jedan od tih kvadriga“, seća se Slepčev.

Radionicu je uspeo da podigne iz pepela. Kaže da ne može da zamisli život bez nje. U Nestorovoj radionici svega ima: fijakeri, Deda Mrazove sanke, kraljevska kočija. Ali avion nismo očekivali.

Ljubav prema avionima javila se još dok je živeo u Australiji. Zahvaljujući prijatelju koji je bio pilot u nemačkoj avijaciji, zavoleo je avione. Iz hobija je napravio prvi niskokrilac.

„Jednom mi je pričao o 'rodi', nemačkom avionu 'roda', to je poznati izviđački avion, kako je on pobegao sa ruskog fronta sa 'rodom' i stigao do Nirnberga, tamo je u malom mestu bila njegova kuća i bila mi jako interesantna priča i pomislih: 'Hajde, probaću da napravim.' I drugi projekat mi je bila 'roda'. Prvi put sam ga odneo u Ameriku na jedan aeromiting, najveći Oshkosh, i tamo se proslavila, baš se proslavila i onda sam batalio moj posao koji je bio na aerodromu i počeo da se bavim profesionalnom proizvodnjom aviona“, objašnjava Slepčev.

Do sada je napravio 13 aviona i svaki je leteo. Zbog toga što uglavnom pravi nemačke avione, Čenejci su ga prozvali Švaba. Trenutno pravi „štuku“, koju je malo zapostavio zbog kočije.

„Ovo je isto nemački avion, bio je laki bombarder u Drugom svetskom ratu, i ovo je umanjeno za pola, pošto je bio veliki avion, prilično velik avion i ja sam ga umanjio za pola i spadaće u ultralajt klasu, sportski avion, dvosed, brzina negde oko 200 kilometara na sat“, kaže Nestor.

Kupci ovih aviona uglavnom su biznismeni, kojima služe za rekreaciju. Dva aviona kupio je i Kirbi Čembliz, svetski pravak u trkama aviona "Red Bull Race", i kapetan „boinga 737“. A raspitivale su se i mnoge poznate ličnosti.

„U ono vreme nije bilo interneta nego sam reklamirao u raznim časopisima u Americi i jedno veče me zove taj iz AC/DC, Klif ja mislim da se zvao, i predstavio se ko je, a ja nemam pojma ko je, a moja ćerka je tada bila tinejdžerka i počne da vrišti: 'Tata, tata, pa znaš ti ko je to?' Nemam pojma ko je. 'Pa to je basista iz AC/DC.' Pa rekô dobro, šta, a njoj to bilo kao...“, seća se konstruktor.

Sve avione u Evropi kupcima sam isporučuje. One preko okeana, u Ameriku i Australiju šalje brodom. Prati ih i na licu mesta sklapa. Za kočiju kaže da bi voleo da ostane u Srbiji. Možda se prilikom sledeće posete princ Čarls provoza baš u njoj.