Kako će izgledati stambeni blokovi budućnosti

„Interlejs“ (Interlace – Isprepletan) je stambeni kompleks u Singapuru koji je dizajnirao Ole Širen, nemački arhitekta koji je proveo godine u dizajnerskom birou OMA, koji je osmislio pekinško sedište Si-Si-Ti-Vija.

Danas je na Svetskom arhitektonskom festivalu proglašen za Zgradu godine. Inženjeri su pohvalili pokušaj nemačkog kolege da napravi visoku, zgusnutu zgradu u kojoj zdrave zajednice mogu da se razvijaju.

Ideja za takav dizajn zapravo je veoma pažljivo osmišljena i zahteva malo pozadinske priče. U 20. veku mnogi gradovi su pokušali da prebrode problem prenaseljavanja i manjka stambenog prostora podižući visoke blokove na širokim otvorenim prostorima.

Problem sa tom idejom je prost – u takvim visokim zgradama zapravo ne postoji javna površina. Prostor je potrošen na pojedinačne stanove, hodnike, liftove, a jedine zelene površine su u njihovom podnožju i često nisu bezbedni, loše održavani i nisu prijatni za duže zadržavanje.

Takvi stambeni blokovi ne omogućavaju zajednicama da se zdravo razvijaju. Njihovi stanari nemaju osećaj pripadnosti, blokovi izgledaju isto i monotono, a u njima su odstranjeni prostori gde su se međuljudski odnosi razvijali, poput staza, dvorišta i parkova. Ipak, veliki blokovi potrebni su kako bi se obezbedilo dovoljno stambenog prostora za rastuće stanovništvo gradova.

Inženjer Širen objašnjava dijagramom kako je rešio tu dilemu i prebrodio problem današnjih nehumanih i monotonih stambenih blokova.

U njegovim rukama veliki tornjevi su postali kao lego kocke koje je položio vodoravno i poređao jedne na druge pod drugačijim uglovima i stvorio jedinstvenu šemu 31 bloka različite visina između kojih je smešteno osam prostranih dvorišta.

Svako dvorište je drugačije. Neka imaju javne vrtove, druga bazene i jezerca, a u njihovim podnožjima mogu da se pronađu prostorije za čitanje, pozorišta i staze za šetanje ljubimaca.

„Vertikalna izolacija je pretvorena u horizontalnu povezanost, čime je omogućen razvoj zdrave zajednice u današnjem društvu“, objašnjava se u originalnoj zamisli projekta.

Staze koje vode do određenog ulaska ne prate prosto najkraću rutu od ulice već krivudaju i stanari na putu do kuće prolaze pored bašta za sedenje, prostora za roštiljanje ili delova za vežbanje, gde mogu da sretnu komšije i popričaju sa njima.