Radijska rok legenda na RTS-ovim talasima

Njegov muzički izbor je prepoznatljiv, posvećen, bez kompromisa, bez podilaženja publici zarad slave i rejtinga, bez potrebe da se odmerava na medijskom tržištu, rekao je o Žikici Simiću žiri koji mu je 2014. godine dodelio nagradu „Tanja Petrović“, za doprinos afirmaciji kulture i umetnosti.

Takav je bio i 1985. godine, što mu je i „obezbedilo posao“ – vođenje „Tajanstvenog voza“, kultne rokenrol emisije na Studiju B – takav je i danas. A biće i 10. januara, samo će se emisija i radio-stanica zvati drugačije. Na našu sreću, Radio Beograd!

„A emisija će se zvati Neonska duga - Rokenrol magazin Žikice Simića. Neonska duga je, čini mi se, zanimljiva sintagma. Ima nečeg rokerskog u njoj, ima nečeg nestvarnog, zamišljenog, da ne kažem pogrešnog. Duga je simbol nade i sreće ka kojima težimo. Ova neonska je veštačka, napravljena. Ona je varka, trik. Ali je jedina koju možemo da dosegnemo. Tako se uostalom zove i jedna sjajna pesma Vejna Tompsona. Neon Rainbow. Bila je hit za grupu 'The Box Tops' u kojoj je pevao Aleks Čilton“, odao nam je tajnu Simić.

„Podnaslov ili alternativni naziv emisije je takođe važan. Glasi Heroji, skitnice i fatalne žene. Za mene je, naime, rokenrol muzika nova verzije komedije del arte sa stalnim likovima. Ako su tamo bili Arlekin, Kolombina, Pantalone i Pulčinela, u rokenrolu su to skitnice, odmetnici, heroji, fatalne žene, kockari, bludnice, desperadosi... dugačak je spisak. Tri primerka smo stavili u naslov da bismo naglasili takav sled stvari. Džim Dikinson je rekao da je rok muzika proizvod grupe 'društvenih otpadnika' (social misfits) nastao u tamnoj sobi neke mračne noći. To je moja početna pozicija. Odatle kreće vrtoglavi surf kroz sve moguće pojavne oblike rok muzike“, dodaje autor.

„Imena nisu baš originalna, kao što ništa nije originalno u rok muzici. Sve odnekud potiče, dolazi. Sa ulice, iz roditeljske garaže, sa srebrnih auto-puteva koji preko užarene pustinje vode u nedogled.... Rokenrol je hronika života na divljoj strani.“

Prošle godine je priznao da se malo umorio od mikrofona, tako da smo se mi, koji smo odrastali uz njegov glas, prosto „uplašili“ da nas posle tri decenije očekuje nešto novo, neprovereno, ili, što bi rekli pajtonovci, „nešto potpuno drugačije“?

„Stari pas ne može da nauči nove trikove. Tako je i sa mnom“, razuverava nas ekspresno, jednom jedinom rečenicom Simić.

Pa nastavlja: „Pokušaću da novom auditorijumu predstavim rok muziku kao specifičan oblik 'svakidašnje jadikovke'. Svakidašnji život elaboriran je u ovoj muzici, zahvaljujući talentu njenih glavnih protagonista, kao velika epopeja, dostojna Ilijade i Odiseje. Alhemija rok muzike pretvara životni poraz u veličanstvenu pobedu, leči slomljeno srce, od gubitnika pravi heroje“.

„Specifičnim izborom pesama i izvođača, služeći se kratkim najavama, pokušaću da rok muziku predstavim na taj način. Želim da rok mitologiju približim slušaocima, da rok muziku predstavim kao specifičan jezik koji je putujući kroz noć stigao do nas.“

„Osećanje da još uvek nisam vratio dug dovelo me je ponovo pred mikrofon. Moj višedecenijski angažman u oblasti medijskog predstavljanja rok muzike može se shvatiti kao vraćanje duga. Kao što je Dejvid Krozbi u onoj legendarnoj pesmi shvatio da svoju dugu kosu duguje nekom, tako i ja“, kaže tvorac Neonske duge.

„Znam ja ponešto i o psihologiji, filozofiji, književnosti, filmu, umetnosti. Učio sam o tome na visokim školama. Ništa mi međutim nije pomoglo da shvatim sebe i sebe-u-svetu kao rok muzika. U njoj sam našao odgovore i skrovište. Dužan sam joj. Zato i radim ovo što radim. Vraćam dugove.“

Na Radio Beogradu je sve i počelo 

Interesantno da je rok muziku zavoleo zahvaljujući emisijama Nikole Karaklajića upravo na Radio Beogradu 2. Može li dolazak na iste radio talase na kojima je „sve počelo“ stvoriti određeni pritisak čak i kod jednog tako iskusnog voditelja?

„Imam veliku tremu. Ne zbog Nikole Karaklajića, Nikole Neškovića, Pece Popovića, Vlade Džeta i drugih koji su pre mene govorili o rok muzici u mikrofone Radio Beograda. Ne. Znam da delimo istu ljubav i isto oduševljenje. Tu ne može niti će biti nesporazuma“, tvrdi Žikica.

„Više me brine činjenica da je moje prethodno radio iskustvo vezano za rad na radio-stanicama koje su imale auru alternativnosti i nezavisnosti, u smislu u kojem sa ta reč upotrebljava u rok muzici. Ne znam, naime, kako ću se snaći u jednom tako velikom sistemu kakav je Radio Beograd. Tu postoje višedecenijska pravila, davno uspostavljeni odnosi, utvrđeni načini, itd.“

Za prave rok muzičare kažu da čitav život žive kao rokeri i da ne mogu ili ne umeju drugačije. Kome ako ne Žikici Simiću postaviti pitanje u kojoj meri to važi i za prave radijske zaljubljenike u taj muzički pravac?

„Ja svoj rokerski život živim kao filmski likovi Volter Miti i Šlezingerov Lažov Bili. Sve se odvija iza lica. Sve je mašta, zanos. Nisam učestvovao u šutkama, nisam se kotrljao na rukama oduševljene publike. Ja sam, sa gramofonom ili CD plejerom, suočen sa rok pesmom, krećem na unutrašnji, intrapsihički trip. Žongliram uspomenama, engramima, osećanjima, mislima i primislima. Vrtim ih, bacam ih visoko, dočekujem nisko, ređam i preuređujem“, objašnjava Simić.

„Kad se rok pesma završi ja više nisam onaj sa njenog početka. I tako svaki dan. Preuređujem sebe pomoću rok pesme. Ne mogu i ne umem drugačije.“