Ратни сликари: Између трубе и тишине

Наредбом војводе Радомира Путника, Штаб Врховне команде српске војске августа 1914. године званично је издао "Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима виших јединица на војишту".

Документ је донет како би се најважнији тренуци борбе, па и осталих ратом изазваних прилика, сачували за историју. Наложено је да се што верније прикажу токови борбе, да се насликају сви важнији моменти и поуздано предочи њихова импресија.

Посебну пажњу требало је обратити на трагове свирепог и варварског понашања које непријатељ оставља иза себе. Да би што боље обављали своје дужности, сликари су се, код оперативног одељења Врховне команде, благовремено обавештавали о поједним ратним дејствима која је требало забележити.

Сходно томе, омогућен им је непосредан приступ самом бојишту. Занимљиво је да су за свој рад добијали дневно три динара, што је било у равни следовања које су примали официри.

У документу су срочена упутства за њихов начин деловања у ратним приликама, што значи да су уведена правила владања, задаци и обавезе којих су уметници морали да се држе.

Многи извори наводе да је прва ликовна забелешка настала непосредно на фронту акварел "На положајима код Куманова" који је Надежда Петровић урадила 1912. године.

На званични назив "ратни сликар" први пут наилазимо 21. септембра 1912, у објави за путовање број 86, која је, са потписом Живојина Мишића, издата сликару Петру Раносовићу.

Следећи податак се односи на објаву од јуна 1913, коју је издао начелник Генералштаба Петар Бојовић, на основу које је сликар Драгомир Глишић упућен у рејон Дунавске дивизије првог и другог позива.

Сликара који су учествовали у балканским ратовима било је око 20, они су учинили прве кораке који су касније у рату били осмишљени и боље организовани.

Током Великог рата присуство ратних сликара било је готово двоструко веће. Како би утисак о борбама, повлачењу и пробоју био што уверљивији, нашу војску је пратила група од 18 уметника. Према незваничним подацима, њих је било знатно више, по неким подацима чак 40.

Као што се може претпоставити, услови за рат сликара на фронту били су крајње неприкладни, од опасних места на бојишту, која су походили и на њима сликали, па све до прибора који им је стајао на располагању и који је био веома оскудан.

Материјал су добијали, пошто га није било у Солуну, из Италије и Француске, а и довијали су се на различите начине.

Помагали су се оним што им се нашло при руци, користили су разноврсне папире, заостале скицен-блокове, картоне, а нешто ређе употребљавали су лесонит и понеко платно.

Највише радова је урађено оловком, акварелом, пастелом, тушем, а нешто мање темпером и уљем.

Дела су настајала "по кратком поступку" на терену. Један део радова је остајао такав какав јесте, док је један део скица и кратких забележака накнадно завршаван или претваран у коначну форму, најчешће сликарску, чиме је добијан трајан и непроменљив визуелни податак.

О уметницима из Првог светског рата повремено се писало, свакако не у мери коју заслужују својим доприносом. Организоване су им прикладне изложбе.

Неке од њих су се одликовале исцрпним анализама, док су поједине остале без потпунијих података. То је зависило од потребе показивања материјала и намене излагања.

Филмски материјал - Изложба на Калемегдану 1964.

Непосредно по завршетку Првог светског рата, 1919. године, у просторијама школе "Краљ Петар" у Београду одржана је прва изложба дела ратних сликара, а многа од њих откупило је Министарство војно, касније Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије.

Изложба је обухватила само пет аутора: Михајла Миловановића, Косту Миличевића, Стевана Милосављевића, Милоша Голубовића и Живорада Атанасијевића.

Поводом 50. годишњице од почетка Првог светског рата, у сарадњи Народног и Војног музеја, у његовој Галерији на Калемегдану приређена је до тада највећа изложба остварења ратних сликара од 1912. до 1918 године. Она је обухватала дела 35 аутора, односно 90 слика и цртежа.

Највећи број уметничких дела насталих током балканских и Првог светског рата, данас се чува у Војном музеју у Београду, у Уметничкој збирци дела из периода између 1912. и 1918. године, која броји близу пет стотина експоната: скица, цртежа, уља.

Заступљена су дела: Владимира Бецића, Бете Вукановић, Милоша Голубовића, Васе Ешкићевића, Косте Миличевића, Михаила Миловановића, Васе Поморишца, Вељка Станојевића, Петра Раносовића, Живорада Настасијевића, Надежде Петровић и других аутора.

Наш угледни сликар и ликовни критичар, професор Павле Васић, који је написао уводни текст каталога ове збирке, објављеног 1982. године, констатује како дела ових аутора демантују познату римску изреку: да кад оружје говори - музе ћуте.