Афрички Дивљи запад: Британске линије у песку и смртоносна златна грозница на граници Судана и Египта

Десетине тела увијених у маслинастозелена шаторска крила и шарену ћебад лежала су разбацана око кратера бомби које су експлодирале по примитивним коповима импровизованог рудника злата на спорној граници Судана и Египта. На капама неколицине убијених још су биле причвршћене рударске светиљке, док су преживели, наместо злата, почели да копају гробове. У експлозијама је убијено око 200 и рањено више од 150 људи. Судан за нападе оптужује суседни Египат са којим се око Халаибског троугла спори безмало 130 година.

Скоро 200 свежих рака ископано је на сада већ прилично великом гробљу у Џабал ел Укадјату, на којем су сахрањена тела рудара страдалих у серији несрећа и акција египатских снага безбедности у подручју које својатају власти две државе - Египта на северу и Судана на југу границе коју су у два наврата повлачили Британци.

Експлозије око рудника злата у Џабал ел Укадјату изазвале су озбиљно незадовољство у Судану, који је, одмах, за ову акцију оптужио Египат, тврдећи да су авиони из те државе сличну акцију извели и у јуну, када је страдало петнаестак рудара.

Свега неколико дана касније, непознати нападачи су у Картуму убили двојицу Египћана.

Каиро се није директно оглашавао поводом ваздушног удара, наводећи да је војска предузела акције како би зауставила нелегалне потраге за златом у пустињи.

Египат је, такође, навео да су пре почетка операције дељени леци којима су цивили упозорени да се склоне са овог подручја.

"Предајте се и напустите опрему. Ваши животи су важнији од машина", писало је на једном од летака.

Британци су криви за (скоро) све

Халаибски троугао и оближњи Бир Тавил предмет су спора између две државе још од краја 19. века када су Британци, у два наврата, вукући линије дуж 22. паралеле, одредили границе територија које су, нетом, отели од Османског царства.

Ове територије, иако, спорне нису представљале претерано велики проблем у односима две државе, све док насиље које је пратило почетак грађанског рата у Судану пре три године, није ка северу потерало милионе избеглица, од којих су се неки бацили на потрагу за златом у овим регионима.

Златна грозница је, одмах, изазвала процват различитог криминала, па је овај регион постао стециште шверцера свакојаких врста - од кријумчара оружја, горива и хране, до трговаца белим робљем.

Злато је главна валута у трговини у којој из Египта стиже јефтино гориво, храна и опрема за руднике, док се у супротном смеру кријумчаре људи, животиње и хемикалије које је влада у Каиру одавно забранила.

У Бир Тавилу је ситуација још сложенија јер у том региону нема путева, телекомуникација, власти, полиције, судова и било какве инфраструктуре. Ипак, то не значи да у врелим, стеновитим планинама не живи нико.

Афрички дивљи запад

Последњих година, земља коју не желе ни Судан ни Египат, претворен је у афрички Дивљи запад у којем за златом трагају свежепридошли досељеници или банде које за златом трагају уз помоћ багера и других тешких машина.

Власти у Каиру, како се чини, нису желеле да се прошири даље на југ државе па су на шверцере и криминалце послали хеликоптере, снајперисте и тешко наоружање у чијим су акцијама, до сада, страдале стотине људи.

Додатни проблем представља чињеница да власти у Картуму, заузете грађанским ратом, нису у том региону успоставиле било какво војно или полицијско присуство, нити је обављена демаркација границе.

Обе стране за овај хаос криве Британце, који су 1899. године повукли линију према којој је регион остао у границама Египта, да би три године касније предали контролу Картуму, пре свега јер је престоница Судана ближа.

Проблем је, суштински, настао када су у спорним регионима откривена налазишта уранијума, бакра, злата и гранита, па су се војске две државе у неколико наврата сукобљавале током последње деценије 20. века.

У међувремену, добро су се наоружали и шверцери са обе стране границе, па су се на мети њихових напада нашли египатски војници и полицајци, који су у регион упућени како би зауставили кријумчарске канале којима дневно пролази до 200 тешких возила.

У трогодишњем грађанском рату, до сада, страдало је између 200.000 и 400.000 људи, док су Уједињене нације избројале више од 11 милиона избеглица. После почетних успеха побуњеничких Снага за брзе интервенција, суданска војска је преузела иницијативу, али је се борбе и даље воде на неколико места на југу државе.

Званично, Судан је прошле године извезао око 4,9 тона злата у Египат, али се процењује да је шверцерским каналима прошла десет пута већа количина овог метала.
Грам злата се у Судану, наводе локалне хуманитарне организације, може купити за 55 долара за грам, док на египатској страни границе цена достиже до 85 долара. У остатку света, грам злата вреди 134 долара.

Према подацима суданске Цантралне банке, из трезора је 2021. године нестало 32,7 тона злата, вредног 1,9 милијарди долара. Контрола над путевима злата сматра се једним од главних разлога за разбуктавање конфликта у Судану.

Генерал Хамдан против генерала Ел Бурхана

Распад Судана, суштински, представља производ борбе за превласт између двојице контроверзних генерала, које је у врх политичке сцене избацио одлазак аутократског лидера Омара ел Башира, збаченог после серије демонстрација 2019. године.

Политички крај Омара ел Башира, који у затвору чека исход серије суђења због разноразних злочина и корупционашких афера, на најбољи је начин искористио његов некадашњи протеже – бивши гонич камила, оптуживан да је током дарфурске кризе предводио казнене експедиције.

Одмах пошто су демонстранти натерали Ел Башира да се повуче са политичке сцене, генерал Мухамед Хамдан одрекао се "политичког оца" и самопрогласио се за продемократског лидера са јасном жељом да, надаље, предводи Судан.

Готово истовремено, успоставио је прилично магловите односе са руском компанијом "Вагнер", чији плаћеници обезбеђују руднике злата у Судану и оружјем снабдевају око 70.000 војника, колико под командом има генерал Хамдан.

Његов највећи ривал, командант суданске војске генерал Абдел Фатах ел Бурхан већ годинама је централна личност у политичком животу Судана, иако његова биографија пре 2019. године укључује и улогу у дарфурској кризи, пошто је у јеку покоља био командант војних јединица распоређених на територији те провинције.

Попут главног ривала, искористио је слабљење моћи Ел Башира, па је после серије преврата засео на место првог човека Судана, појачавајући временом утицај на све сфере живота у тој држави.

Тешке речи које су поседњих година размењивали лидери сукобљених страна навеле су аналитичаре на закључак да рат у Судану, суштински, представља борбу за опстанак, која ће бити окончана тек када један од њих двојице, политички или буквално, буде елиминисан.