Антон Јегер: Хиперполитика и криза партијске демократије

Антон Јeгер (Брисел, 1994) је студирао историју на Оксфорду и белгијском Леувену. Данас је постдокторанд и предавач у обе институције. Јегеров истраживачки рад усмерен је ка историји политичких идеја и издржљивости политичких теорија у пракси. У том контексту га посебно занимају односи између капитализма и демократије.

У првој књизи, “A short anihistory of populism" (Kратка антиисторија популизма) (2018), Јегер је поставио терминолошки оквир “анти”, “пост” и хиперполитике. У новој, управо изашлој књизи је даље разрадио услове хиперполитике као друштвеног ефекта сличног хипер-вентилацији код индивидуе.

Осим у књизи, која је посеобно популарна на левици, Јегер је појам хиперполитике операционализовао у низу чланака, последњи пут у лондонском политичком магазину New Left Review, у броју за мај и јуни ове године.

Реполитизација без реинституционализације

Полазно стање, уопште услов да хиперполитика постане термин за описивање актуелних процеса на политичкој сцени је констатација о опадању чланства политичких партија.

Политичке партије се скупљају као вуна после прања. Чланова је све мање, број чланских књижица у опадању.

Независно с тим, политика се и даље води, странке излазе на изборе, електорати гласају, чак с више ентузијазма и у већим бројевима него раније.

Kаква је веза између та два развојна процеса, постоји ли корелација, чак директан узрочно-последични однос?

Аутор ту није није сасвим одређен. То је оно што му критичари највише и замерају, да му је емпиријска база мала, да уместо статистике прибегава аналогијама, па антиполитику персонализује кроз Уелбека, постполитику кроз фотографа Волфганга Тилманса, а хиперполитику кроз ликове у романима ирске књижевнице Сaли Руни.

Kвалитативна социологија то схвата као формирање идеалних типова и одмах посматра одступања у пракси.

Политичка теорија је међутим нешто друго. Она је у високој мери нормативна и не прихвата описне категорије без статистичке подлоге. То је већ довољно контроверзе да се од младог истраживача направи академска звезда, а Јегер то тренутно јесте.

Хиперполитика означава стање у ком се све више становништва бави политиком, дневно размишља о политици, и афектуално стоји у спору са официјелном политичком сценом.

“Официјелна сцена" су за Јегера пре партије него владе, јер њега занима издржљивост партијских структура, пре свега оних великих и традиционалних, као што су социјалистичке/социјалдемократске партије и конзервативне/народне/партије центра.

Људи се интензивно занимају за политику, али истовремено не учлањују у странке, синдикате и остале форме које структурно чине демократију.

На основу тога, Јегер изводи закључак да је политичког интереса колико хоћеш, али да он остаје без политичких последица. С једне стране бучно, с друге празно.

Аутор констатује да је реполитизација у политичкој култури Запада у последњих петнаест година у порасту. Она међутим није праћена ре-институционализацијом. Људи се не учлањују партије у истој мери, сигурно не у истој брзини којом доносе одлуке за кога ће гласати на изборима.

А да је излазност на изборе свуда у порасту, за то је довољно погледати изборну статистику у Европи последњих година.

Људи су повратили веру у политику и изгубили веру у политичке партије. С једне стране су разочарани страначком демократијом, с друге немају ни воље ни времена да се учлањују у странке и враћају их на прави пут. А прави пут је за Јегера активна левица одрешених руку.

"У последње три године било је експеримената у којима је десница покушала да што више реинституционализује, а не само реполитизује", каже Јегер у интервјуу за аустријски Пресе. Преведено, делила је десница и чланске књижице, не само апеловала за гласове.

"Релевичарење и редесничарење"

У интервјуу за аустријски дневник, Јегер тестира своју теорију на успесима десне Алтернативе за Немачку (АфД) на недавним регионалним изборима у Саксонији и Мекленбургу.

Питања упућена аутору тезе о хиперполитици била су: “Kако они могу, а Левица не?" и “Да ли институционализација слаби само код традиционалних партија, а не на политичким рубовима?"

Јегер у одговору уводи једну век и по стару теорију, ону коју су формулисали Лењин у делу "Шта да се ради?" (1902) и његов саборац Георгије Плеханов у књизи “Улога личности у светској историји" (1898). Индивидуа је ништа, све је колектив, тврдила је револуционара левица.

Напротив, каже Јегер, странке пуни и празни однос потенцијалних гласача према шефу/шефици странке.

Ту подсећа на пример вође британских Лабуриста Џереми Kорбина (2015-2020). Толико наде је у старту полагано у њега, да је број чланова странке порастао на скоро 600.000, да би се после вратио на мршаве године Тони Блера. Људи нису отишли за Kорбином, каже Јегер. Они су једноставно отишли.

Чланство у партијама је постало непоуздани индикатор, зато што је то сад персонално, а не идолошко чланство. Људи гледају у особу, не у идологију, закључује Јегер.

Има ли алтернативе за Алтернативу?

Kад губи од Алтернативе за Немачку, канцелар Фридрих Мерц се среће са “хиперполитичким ставом гласача", каже Јегер у инервјуу.

Јегер: "Гласачи су оставили иза себе партије као масовне феномене и сада АфД мисли да је постала нова народна партија. Због хипепролитичког става електората, Мерц више нема лојалну базу. Kанцелар би морао да понуди алтернативу за Алтернативу, али он то не може".

У једном сегменту теза "све пуно политике, а нема резултата" заиста поседује снагу да објасни актуелне процесе.

На примеру Немачке, али и Холандије види се да све више људи излази на изборе, и да пораст углавном иде у корист странака деснице. Десница побеђује у релативним бројевима, али не може да састави владу.

Шта се дакле догађа са хиперполитизованим гласачима, кад њихове партије побеђују, али не могу да владају? Шта се уопште догађа са хиперполитизованим срединама, где политичка мобилизација прогута политичке странке?

На то Јегер нема одговора, осим што примећује да је идеолошка дезоријентисаност део хиперполитике.

По њему, дигитална култура није ни створила, ни убрзала рађање хиперполитике. Теорија је нова, али проблеми којима се она бави су старији од социјалних мрежа, "дигитализација није нова јавност, само нови медиј".

Највећа замерка која се може упутити Јегеру је његова полазна тачка.

Варијабила чланских књижица је варљива. Претпоставка да их је некад било много, данас мало, не уважава чињеницу да масовно чланство у владајућим комунистичким партијама често није било израз добровољности, већ резигнације и страха.

Или с друге стране у Америци, две странке које се традиционално смењују на власти, Демократска и Републиканска су одувек биле "празне" странке, чији успех не зависи од броја чланских књижица, већ од социјалних, породичних, пословних и културних веза.

Те две странке се пробуде пред изборе, премда данас у доба хиперполитике више и не одлазе на спавање, што опет нема везе са чланским књижицама.

Дилема коју описује теорија хиперполитике делује и у Србији: Kако институционализовати политику, а истовремено институције извући из политике?