Водећи руски олигарх за "Економист": Мељниченко о будућности Русије, Путину и крају света какав је познавао

Сат на кули Кремља већ је откуцао поноћ 28. маја 2025. године када је Андреј Мељниченко коначно позван да уђе. Зграда је углавном била празна, али њен најважнији станар још није спавао. Владимир Путин поздравио је госта, позвао га да седне поред њега и понудио му чај.

"Приђи ближе, Андреј", благо му је рекао Путин.

Мељниченков поглед зауставио се на црвеној фасцикли пред руским председником. Претпоставио је да се у њој налази досије који су о њему припремиле службе безбедности.

Мељниченко, висок и мршав човек помало неспретног држања, један је од најбогатијих људи у Русији. Путина је и раније сретао, али у друштву других руских привредника. Ово је, међутим, био први пут да је затражио разговор насамо.

Почео је тако што се представио. Током претходних 35 година изградио је индустријско царство са огромним пословима у производњи ђубрива, рударству, енергетици и логистици. Ипак, увек се држао по страни. Чак је и Путин деловао изненађено када је чуо колике су размере Мељниченковог пословања, које чини готово један одсто руског бруто домаћег производа.

Мељниченко је почео да говори о својој улози у јавности, укључујући и рад на климатској политици у оквиру Руског савеза индустријалаца и предузетника, удружења великих привредника. Путин је почео да губи интересовање. Мељниченку се учинило да у његовом погледу види питање: "Зашто си овде? Шта желиш од мене?"

"Да ли ти неко прави проблеме?", упитао је Путин.

"Владимире Владимировичу, искрено, разумем да људи код вас обично долазе из једног од два разлога. Или се плаше јер имају неки проблем, или нешто желе –положај, услугу… Што се страха тиче, наравно да се плашим, сто одсто, као и сви остали. Зашто бих то порицао? Не плашим се ничега одређеног, осим ако у тој фасцикли нема нечега. Али ако има, молим вас, реците ми, да бар знам чега треба да се плашим", одговорио је Мељниченко.

Путин се насмешио. Мељниченкова непосредност привукла му је пажњу.

"Што се амбиција тиче", наставио је Мељниченко, "моја амбиција била је да изградим глобалну компанију за производњу ђубрива, једну од највећих на свету, присутну на сваком тржишту и независну од било које појединачне државе… Желео сам да изградим глобалну компанију једноставно зато што ми је то било занимљиво."

А онда се "све ово догодило" – мислио је на рат у Украјини, санкције и непредвидивост геополитике.

"Испоставило се да свет није онакав каквим сам га замишљао. Не постоји глобални свет. Не постоје глобална правила… Ви сте то схватили пре нас", навео је руски олигарх.

Мељниченко, који је под санкцијама од првих дана рата у Украјини, испричао је Путину како је био приморан да власништво над "Еврохемом", у то време другом највећом светском компанијом за производњу ђубрива, препусти супрузи.

"Ко је твоја жена?", заинтересовао се Путин.

"Српкиња", одговорио је Мељниченко.

"Па, Срби су пристојни и поштени људи", рекао је Путин. "Неће ти то украсти."

Мељниченко је затим прешао на прави разлог доласка. Желео је да се више укључи у јавни живот и да ради за добробит своје земље. Грешка елите, рекао је Путину, била је у томе што је сопствену судбину одвојила од судбине Русије. Наводне гаранције које им је Запад пружао у погледу власничких права умало су их коштале богатства.

"Не можете имати једну земљу у којој зарађујете новац, а другу у којој тражите безбедност, будућност за своју породицу и стварни живот", рекао је Мељниченко и захвалио руском лидеру што му је помогао да то схвати.

Путин је био задовољан. Годинама је упозоравао руске олигархе да на Западу никада неће бити истински прихваћени. Сада је један од најистакнутијих међу њима признао да је био у праву. Састанак је трајао дуже од сат времена, далеко дуже него што је Мељниченко очекивао.

Током готово 60 сати разговора које смо у претходна три месеца водили, Мељниченко је свом сусрету у Кремљу посветио свега пет минута. Није желео да открива више детаља разговора са Путином, али је са запањујућом отвореношћу испричао причу о сопственом успону, изнео дијагнозу егзистенцијалног изазова пред којим се Русија налази и представио визију будућности земље – визију која би, уколико успе да је оствари, могла да промени ток руске историје.

Пост, физика и есеј о Русији

Мељниченко нимало не личи на већину пословних људи које амбиција наведе да поверују да су способни да управљају државом. На наш први сусрет у Истанбулу стигао је после 28 дана поста, којим је желео да прочисти тело и ум. Не држи придике. Напротив, могао сам да видим колики напор улаже да мисли преточи у речи, као да их читавим телом извлачи из себе. Чинило се да га дијалог занима као средство за испитивање и обликовање сопствених идеја.

Мељниченко је на универзитету студирао квантну физику и у себи носи наизглед противречне пориве те дисциплине. Размишља системски, као физичар, али истовремено најбоље функционише у условима темељне неизвесности света који га окружује. Свака од тих особина појединачно је корисна, а заједно су га довеле до самог врха глобалног пословања. Можда ће му омогућити и да одигра улогу у преобликовању Русије и њеног места у свету.

Док смо разговарали, Мељниченкове идеје постепено су добијале јаснији облик. Наши разговори подстакли су га да напише есеј у којем излаже своју визију будућности Русије, а који Економист ове недеље објављује на свом сајту.

У средишту те визије налази се суверенитет – не само државе већ и елита и грађана, који су за време Путинове владавине искључени из учешћа у политичком животу сопствене земље.

Безбедносни апарат сваку независност види као претњу. Иницијатива која долази од некога изван тог система – и то још од богатог бизнисмена – могла би бити схваћена као директан изазов. Мељниченко је потпуно свестан опасности.

"Сваки корак који превазилази немо покоравање носи ризик", рекао ми је. "Природно би било држати главу погнуту. Али улог је превелик. Ако не учествујете, сами себе искључујете из сопствене будућности."

Мељниченко је касно ушао у размишљања о управљању руском државом. Иако је у тренутку када је Путин 2022. године напао Украјину био најбогатији човек у Русији, његово име није било широко познато ни у земљи ни ван ње.

Током претходних 20 година према Русији се односио као страни инвеститор. Долазио би на неколико недеља годишње да обиђе своја предузећа. Остатак времена живео је у Швајцарској или пловио светом на својој јахти.

Делимично је то чинио зато што је желео да живи као други међународни милијардери. Неговао је везе са технолошким магнатима попут Ларија Елисона, руководством Уједињених Арапских Емирата и двором саудијског престолонаследника Мухамеда бин Салмана.

Али разлог је био и договор који је Путин, по доласку на власт, склопио са олигарсима: држите се подаље од политике, а моћи ћете да задржите богатство и уживате у животу у иностранству. Државом су, уместо њих, завладали људи потекли из безбедносних служби.

Када је Путин напао Украјину, свет је чекао да се богати и моћни Руси успротиве рату. Они су, међутим, остали неми. Запад им је увео санкције, делимично и у нади да ће извршити притисак на Путина. Али то је показало неразумевање начина на који власт у Русији функционише. Пословна елита одавно је била одустала од покушаја да утиче на политику.

И сам Путин страховао је да ће га олигарси издати. Уместо тога, санкције су их вратиле у његов загрљај. Али када су се вратили, заједно са новцем у Русију су вратили и своје интересе и амбиције.

Мајка Русија

На почетку наших разговора, пре три месеца, Мељниченко ми је рекао: "Први пут осећам да немам другу земљу осим Русије."

С обзиром на уздржаност његових колега, запањујуће је што је најзагонетнији руски олигарх, сада док живи у Москви, спреман да иступи и јавно изнесе своје ставове.

Мељниченко није дисидент. Није ни антиратни херој, нити ратни фанатик. Предузећа којима управља помажу одржавању ратне привреде. Амонијак произведен у његовим фабрикама користи се за производњу муниције. Сарађује са оружаним снагама у одбрани својих постројења од напада дроновима, као и са службама безбедности ради спречавања саботажа.

Избегава идеолошке и моралне судове, јер верује да они одвлаче пажњу од задатка изградње система који функционише.

Безбедносни апарат сваку независност види као претњу. Иницијатива некога изван система – и то богатог бизнисмена – могла би бити схваћена као директан изазов.

Мељниченко не настоји да оспори постојећу структуру власти. Уместо тога, нуди своје услуге држави и нада се да ће постати један од архитеката промена. Његова каријера показује да није нарочито заинтересован за непосредно управљање. У својим компанијама био је неизвршни члан управних одбора и повремено је допуштао генералним директорима да одбаце његове предлоге.

Његова вештина огледа се у повезивању различитих интереса ради изградње система који преображавају природне ресурсе – градио је луке и железнице, производио ђубриво и стварао електричну енергију. Верује да му тешко стечено овладавање физичким светом пружа трезвенији поглед од оног који имају идеолози.

Рат на "кућном прагу"

Рат у Украјини сада траје дуже од совјетског учешћа у Другом светском рату. Мељниченко иступа у тренутку када се Москва први пут од 1942. године нашла под непосредним војним ударима.

Украјински напади на руске рафинерије изазвали су огромну несташицу горива. Дронови погађају индустријска и војна постројења дубоко унутар Русије, лишавајући Кремљ ореола непобедивости. Привреда је под притиском. Елите већ извесно време осећају да је земља стигла у слепу улицу. Долазак рата на домаћи терен додао је нови слој незадовољства.

То значи да би сукоб могао опасно да ескалира.

"Рат у Украјини недвосмислено се доживљава као рат Русије и Запада", рекао је Мељниченко.

Верује да постоји забрињавајуће велика вероватноћа да се сукоб прошири на друге државе. Не искључује ни употребу нуклеарног оружја. Управо такав исход очајнички жели да спречи.

"Какви год да су разлози који су нас довели довде – били у праву ови или они – морамо да прихватимо стварност: сада се налазимо на потпуно непознатој територији."

Мељниченко се не плаши хаоса. Доживљава га као лабораторију у којој може да испита сопствену способност да гради системе. Његово богатство настало је док је модерна Русија израњала из остатака Совјетског Савеза. Увек је био корак испред промена, препознајући вредност која је на тржишту била потцењена.

Данас постоји појачана потреба за редом, предвидивошћу и представом о будућности.

"Људи се не плаше слободе. Људи се плаше хаоса", рекао је Мељниченко.

Посматран споља, режим делује неуништиво. Али тако су изгледали и режими 1913. и 1986. године. Неколико година касније оба су се распала.

Мељниченкову причу важно је разумети из два разлога. Прво, зато што ће вероватно постати чинилац који више неће моћи да се занемарује. Друго, зато што она показује да је реч о педантном стратегу који стрпљиво планира и одлучно делује. До сада је увек успевао да добије оно што жели.

Биографија, концерти и Лариса

Мељниченко је рођен 1972. године у Гомељу, другом највећем граду Белорусије, у породици совјетске интелигенције. Отац му је био физичар и полупрофесионални кошаркаш, а мајка, етничка Украјинка, предавала је руски језик и књижевност у локалној музичкој школи.

У пролеће 1986. године, када је Мељниченко имао 14 година, експлодирала је нуклеарна електрана у Чернобиљу, удаљена 160 километара од Гомеља. Чернобиљ је доживео истовремено као катастрофу и ослобођење.

Он и његови школски другови евакуисани су у празну војну базу у Литванији, у којој су донедавно биле смештене нуклеарне ракете кратког домета.

"Било је то најслободније и најзанимљивије лето мог детињства: без родитеља, школског надзора – потпуна слобода. Могао си да се провлачиш кроз ракетне силосе, од којих многи још нису били затворени, и да луташ подземним пролазима. Било је опасно и узбудљиво, а девојчицама се то допадало."

Чернобиљ је био и покретач политике отворености у Совјетском Савезу. Како су покушаји прикривања размера катастрофе пропадали, свеприсутна култура тајности и страха почела је да се топи. Часописи су објављивали раније забрањене текстове о Стаљиновим репресијама.

"Гледао сам наставнике како дословно у ходу мењају своје тумачење историје."

Преко совјетских граница почели су да пристижу странци и страна роба. Као тинејџер, Мељниченко је од Пољака и Мађара куповао западњачку одећу и електронику, а затим их препродавао на уличним пијацама у Гомељу.

Био је надарен и сврстан у одељење за напредну математику и физику. Са 15 година уписао је водећу совјетску математичку школу при Московском државном универзитету. За разлику од већег дела совјетског образовног система, она је била истински меритократска. Најбољи ученици, попут Мељниченка, настављали су студије физике на Московском државном универзитету. Остали су се обучавали за криптографе на академији КГБ-а.

Студије су обликовале Мељниченков поглед на свет. Специјализовао се за квантну статистику и теорију поља, која се бави субатомским честицама и њиховим понашањем.

"У квантном свету ништа није извесно и све је вероватно. Стварност је променљива", објаснио је. "Ако нешто оповргне ваш поглед на живот – неки догађај, појава или шта год – то није трагедија већ прилика. Нисам крут. Сутра можда будем веровао у нешто другачије од онога у шта сам веровао прекјуче."

Такав ментални склоп био је савршен за земљу у превирању.

У пролеће 1989. године присуствовао је политичким скуповима и концертима западних рок група попут "Скорпионса", чија је песма "Ветар промена" постала химна слободе. Он и један пријатељ куповали су улазнице за концерте "Пинк Флојда" преко запослених на позоришним благајнама – цене је још одређивала држава – а затим их преко мреже студената препродавали уз огромну зараду.

На универзитету је упознао Ларису, своју прву љубав.

"Била је лепа, интелигентна и пет година старија од мене."

Лариса је студирала музику и певала џез. Иако је био уверен да и она њега воли, у пролеће 1990. изненада је нестала. Касније му је једна њена пријатељица рекла да се удала за богатог Московљанина и да чека дете.

Био је скрхан, али прича је добила неочекиван обрт.

"Две године после њеног венчања поново сам срео Ларису. До тада сам био други човек. Имао сам новац, статус и самопоуздање."

Обновио је везу са њом – али само зато што је желео да је повреди. Осветио јој се.

"То је вероватно најсрамнија ствар коју сам у тим годинама учинио и за њу не могу да пронађем никакво оправдање."

Опседнуст новцем, коцка и рекет

Прича о Лариси научила га је двема стварима. Прво, да освета, ма колико примамљива била, више понижава онога ко је спроводи него онога коме је намењена. Друго, да је Москва опседнута новцем.

Распад планске привреде и нагло осиромашење становништва створили су огромну потражњу за мађионичарским представама и коцком, јер су људи жудели за чудом. Карташке игре, уличне преваре и лутрије које су водили преваранти ницале су на све стране.

Мељниченко и један пријатељ препознали су прилику.

"Посматрали смо то, неке делове рационализовали, прилично цинично поједноставили и, у суштини, учинили читаву ствар ефикасном."

Мељниченкова игра била је подешена у корист организатора, али је играчима заиста омогућавала да понекад победе. Схватио је да, ако жели да посао траје, и муштерије морају да имају неку корист.

Игра је била једноставна. Играч би извукао десет штапића из скупа од 60. На сваком штапићу био је исписан број од један до десет, а збир би се упоређивао са табелом исплата како би се утврдило да ли је играч освојио награду.

"Пазили смо да се наши оператери придржавају правила. Нада коју смо продавали била је стварна."

То је повећавало популарност игре, иако је, како каже, "разумео ко од кога профитира".

Да би спречио власти да му угасе посао, Мељниченко је морао да добије њихову наклоност. Дозволу за организовање лутрије прибавио је представљајући је као добротворну фондацију. Касније је заиста регистрована као добротворна организација, а као њен циљ наведено је "јачање односа са онима који издају дозволе".

Много већи проблем били су криминалци који су од предузетника изнуђивали новац. Да би спречио ту "неправду", Мељниченко се ослонио на пријатеља чији је отац руководио полицијском академијом у Волгограду.

"Зашто преговарати са гангстерима када около има довољно напола обучених полицајаца?"

Ангажовањем полицајаца избегао је плаћање рекета, а они су му помагали и да контролише масу "која би могла бити разочарана својим финансијским резултатом и ударити вас песницом у лице".

Дипломата, рубље и долари

Кроз тај посао Мељниченко је створио мрежу људи која се успињала заједно са њим. Многи студенти Московског државног универзитета који су водили штандове лутрије постали су државни функционери и пословни људи, а и даље се налазе у његовом окружењу. Полицијски кадети данас заузимају високе положаје у безбедносним службама.

Једном студенту препустио је свакодневно управљање, док је он ишао на предавања и "размишљао о стварима". То је улога коју је одувек више волео.

"Увек сам био вођа, али готово никада у првом плану."

Ненаметљив стил развио је још у летњим камповима које је похађао као дете, где су најјачи дечаци били и најпопуларнији.

"Оног тренутка када покушате да наметнете сопствени план, ма колико он био племенит, неизбежно ћете изазвати жељу неког мање промишљеног, али физички снажнијег дечака да вас удари у око."

Научио је да буде дипломатичан.

"Никада нисам волео насиље као средство за постизање циља. Најбоља могућност јесте привући људе тако што ћете им понудити циљеве које сами нису уочили или за које нису веровали да су достижни."

До краја прве године студија возио је "ладу". До краја друге прешао је на "мерцедес". Широм Москве имао је 40 лутријских штандова.

Лутрија је доносила стабилан прилив рубаља, али је њихова вредност из дана у дан опадала због наглог раста инфлације. Зараду је претварао у доларе, што је ван званичних канала и даље било незаконито.

Доларе је набављао од кинеских и америчких студената који су преко веза међу странцима имали приступ страној валути. Ти контакти прерасли су у пријатељства. Један од њих касније је постао високи функционер кинеске владе, а његов син данас води Мељниченкову канцеларију у Шангају. Американац је постао конгресмен.

Вишак долара продавао је другим предузетницима у успону. Прву незваничну мењачницу отворио је у студентском дому Московског државног универзитета.

Стари систем и нова правила

Лето 1991. године провео је на Криму. Недалеко од њега, КГБ је држао Михаила Горбачова у притвору у последњем покушају да сачува Совјетски Савез. Мељниченко је осећао да су то самртни трзаји система.

Осећао је "ни страх ни еуфорију, већ само да се један неизбежан процес убрзава".

По повратку у Москву учинио је нешто што би само неколико недеља раније било незамисливо. Проценивши да је стари систем изнутра празан, у новинама је огласио своју незакониту мењачницу.

Ризик се исплатио и посао је брзо растао. На крају је напустио факултет и угасио лутрију.

Сада је желео да озваничи своје пословање, што није било једноставно за двадесетогодишњака без веза у власти. Али имао је дрскости и умео је да стекне поверење старијих мушкараца, припадника генерације његовог деде.

Имао је два анђела чувара. Један је био Давид Крук, седамдесетогодишњи ратни ветеран који је водио задружну банку "Премијер". Мељниченко га је пронашао преко телефонског именика и изнео му понуду. "Премијер" би добијао фиксну накнаду зато што је Мељниченкове мењачнице ставио под своје окриље, док би се додатна зарада задржавала ван пословних књига.

Мељниченко се не плаши хаоса. Он га види као лабораторију у којој може да испита сопствену способност да гради системе.

После шест месеци преотео је Крукове запослене и основао сопствену банку, али је ипак остао у пријатељским односима са својим ментором све до Крукове смрти у 96. години.

Нову банку назвао је "Московски деловој мир" – Московски пословни свет, скраћено МДМ.

У међувремену се руска политика распадала. Земља је 1993. године запала у уставну кризу, када су комунисти и ултранационалисти покренули побуну против председника Бориса Јељцина. На улицама се пуцало. Мељниченко је узео оружје и изашао напоље – не да би учествовао, већ да би посматрао.

Како би учврстио свој положај у трговини девизама, био му је потребан сталан снабдевач доларима. Његов други анђео чувар био је амерички банкар Ричард Спајкерман, директор међународних односа у њујоршкој банци, главном увознику америчких новчаница у Русију.

Мељниченко га је придобио.

"Стајали смо напољу на снегу и пекли одреске. Ја сам имао 60, а он 22 године. Подсећао ме је на мог сина", рекао је Спајкерман, који је са њим сарађивао све до прошле године.

Мељниченко је тако добио директан канал који је заобилазио званичне руске мењачнице.

Девизе и Абрамович

Америчка банка је из европских трезора у Москву авионима превозио новчанице у вредности и до 300 милиона долара дневно. Мељниченко је организовао превоз и обезбеђење свог дела новца. Изнајмио је напуштено нуклеарно склониште у близини Москве за његово складиштење. Камиони су се спуштали два нивоа под земљу, где су десетине људи седеле и бројале готовину.

"Русија деведесетих била је машина убрзања – уништавала је људе и стварала их истом брзином", рекао је Мељниченко.

Правила су била променљива, а успех или неуспех зависили су од сналажљивости.

"Ако сте могли да размишљате мало брже од других и мало боље формулишете ствари, све би вам полазило за руком."

Влада је 1992. године започела највећу приватизацију у историји. Многи Мељниченкови пријатељи постали су власници некадашњих државних предузећа, док је он постао њихов банкар.

Међу његовим највећим клијентима била су браћа Черној, која су уз помоћ политичких веза и криминалне силе изградила металуршко царство. У рату за контролу над руским алуминијумом стотине људи страдале су у сибирским градовима са топионицама.

Империја браће Черној распала се 1996. године. Наследила их је одабрана група тајкуна којима је Јељцинова влада препустила контролу над руским природним богатствима у замену за политичку подршку.

После Јељциновог реизбора 1996. године, Борис Березовски, један од најистакнутијих међу тим олигарсима, изјавио је: "Сада имамо право да заузмемо положаје у влади и уживамо у плодовима своје победе."

Мељниченко није припадао том кругу. Посматрао их је са стране док су се међусобно борили да прошире личне феуде, уместо да богатство и енергију улажу у унапређење јавног добра.

Русија је 1998. године престала да отплаћује дугове и девалвирала рубљу. Многи олигарси остали су изложени и изгубили огроман новац. Мељниченко, који је зараду претходно претворио у страну валуту, не само да је прошао неоштећено већ је из кризе изашао снажнији.

Док су друге руске банке пропадале, преузео је неке од највећих компанија у земљи као клијенте. Једна од њих била је у власништву Романа Абрамовича, који се пробио до Јељциновог најужег круга.

"Оставио је снажан утисак на мене. Први пут сам видео правог стратега – дисциплинованог, стрпљивог и систематичног."

Мељниченко је "схватио како власт у Русији заиста функционише". Она није произлазила из формалних положаја, већ се кретала неформалним мрежама у којима су били важни само поверење и оданост.

Видео је како је Абрамович изградио везе свуда – од регионалних гувернера до Јељцинове породице – и како је утицај спроводио без јавног показивања моћи.

"Људи који су чинили његов 'колектив' нису схватали да су део јединственог плана… који је постојао у његовој глави. Чинило се да Абрамовича нигде нема, а убрзо је био свуда. Од једног тренутка", негде у пролеће 1999. године, "у Русији више није било олигарха. Постојао је само Абрамович."

Долазак Путина на власт

Мељниченко није желео да буде део туђег система, нити га је занимала политика. Желео је да изгради индустријско царство.

Године 1999. ангажовао је Александра Мамута, човека са снажним везама, да буде председник управе његове банке.

"За годину дана упознао сам апсолутно све које је требало познавати."

Абрамович је имао кључну улогу у организовању преласка власти са Јељцина на Путина. Мељниченко је такође схватио да је наступио крај једне епохе. Понудио је стотине хиљада долара како би привукао опозиционе кандидате у Путинову странку, а после Путиновог избора за председника добио је од њега писмо захвалности.

Почетком те године Мељниченко је отпутовао на Хималаје.

"Желео сам да све мирно промислим."

Имао је новац, политичке везе и јасан циљ – да обједини неке од највећих индустријских ресурса у земљи. Усмерио се на три сектора: производњу металних цеви, производњу ђубрива и експлоатацију угља.

"Све је било део јединствене стратегије."

Бизнис

На први поглед, ниједна од тих мета није обећавала. Извозне цене руских сировина биле су на дну, пољопривреда у очајном стању, а домаће цене струје и гаса вештачки ниске. Многи потрошачи у земљи једноставно нису плаћали рачуне, знајући да им снабдевање неће бити обустављено.

"У квантном свету ништа није извесно и све је вероватно. Ако нешто оповргне ваш поглед на живот, то није трагедија већ прилика."

Али Мељниченко је имао хипотезу – привредни раст Кине створиће нову потражњу за угљем и захтевати храну из Северне и Јужне Америке, којима ће зато бити потребно више ђубрива. Унутрашње реформе довешће до реалних цена енергије, а потрошачи ће почети да уредно плаћају рачуне. Раст цена нафте и гаса створиће домаћу потражњу за цевима, док је отпадни метал, сировина за њихову производњу, био јефтин и лако доступан.

Почео је са угљем. Куповао је потцењене руднике и повезивао их са железничким чвориштима, лукама и електранама. На истоку земље изградио је извозни терминал на крају недовољно коришћене железничке пруге – совјетског мегапројекта дугог 4.345 километара, који се протезао од Сибира до Пацифика.

Главни потрошачи угља у земљи били су произвођачи електричне енергије. Анатолиј Чубајс, архитекта приватизације, постављен је 1998. године на чело електроенергетског монопола, са задатком да разбије један од последњих стубова централизоване привреде и уведе конкуренцију.

Мељниченко је дошао да му се представи.

"Верујем да ће ваша реформа успети", рекао му је.

Чубајс је био навикнут на дрске мањинске акционаре и олигархе који траже услуге. Човек који му је дошао у посету био је толико учтив да је, како се Чубајс присећа, "изгледао као школарац који за време одмора улази у зборницу".

А онда је Мељниченко додао: "Прикупили смо 2,5 милијарди долара и купили 15 одсто ваших акција."

Чубајс је био толико запањен да је помислио да није добро чуо. Тиме је Мељниченко постао највећи појединачни инвеститор. Чубајс је чекао захтеве новог власника. Није их било. Када се Мељниченко спремао да оде, Чубајс није могао да одоли: "Зашто си дошао, Андреј? Имаш ли неку жељу?"

"Не. Само сам дошао да вас обавестим", одговорио је Мељниченко.

Затим је отишао. Наредних седам година није упутио ниједан захтев.

"Био је остварење мог сна", рекао је Чубајс. "Био је то нови тип индустријалца."

Мељниченку су биле потребне само две године да се од човека чије име готово нико ван пословних кругова није знао претвори у једног од водећих руских индустријалаца.

"Све је урађено веома брзо. Нико није могао да схвати шта радимо. Тек када је све било завршено, постало је јасно."

Руски медији пренели су 2002. године пренео речи једног западног бизнисмена: "Има 30 година и жели да влада светом."

До 2004. године његов план био је завршен. Група МДМ објединила је 50 предузећа у три компаније: Трубну металуршку компанију, ТМК, "Еврохем", компанију за минерале и хемијску индустрију, СУЕК...

Електране су снабдевале Русију, угаљ је извожен у Азију, док се "Еврохем" окренуо Западу. Како је рекао његов стари пријатељ Спајкерман, Мељниченко је постао "глобалиста по замисли".

Путинов заокрет 

Док је обједињавао индустријску имовину, Путин је са безбедносним службама успостављао контролу над елитама и уклањао независна средишта моћи. Нови лидер скрајнуо је већину олигарха. Михаила Ходорковског, политички амбициозног власника "Јукоса", највеће руске нафтне компаније, ухапсио је 2003. године и запленио му компанију.

Магнатима је поручено да "не треба да се баве политиком, него само својим послом", присећа се Мељниченко.

"Заправо, од вас се изричито очекивало да се ни у шта друго не мешате."

Такав договор није сметао ни њему ни његовим колегама. Почетком двехиљадитих већ су били окренути иностранству.

"Исти порив који ме је некада водио из Гомеља у Москву сада ме је гурао ка Њујорку, Лондону и Паризу", рекао је Мељниченко.

Сандра Мељниченко

Део те промене била је одлука да се ожени. Приватном животу приступио је једнако систематично и промишљено као пословима – попут "кинеских династија".

"У томе није било никакве случајности. Апсолутно никакве"

Будућу супругу одабрао је пре него што ју је уопште упознао.

Александра Николић, позната као Сандра, била је пет година млађа од њега. Одрасла је у бившој Југославији. Отац јој је био српски архитекта, а мајка хрватска уметница. Као једна од најпопуларнијих певачица на Балкану, манекенка и дипломирани стручњак за међународни менаџмент, била је лепа, позната и паметна. Представљала је и његову улазницу у европско високо друштво.

На првом сусрету у Антибу Мељниченко јој је одмах рекао да намерава да је ожени. Била је затечена, али он је био сигуран.

"Оног тренутка када сам је угледао, знао сам да је све што сам о њој раније чуо тачно – и да је стварност још много више од тога. Одмах сам се заљубио."

После шест месеци почели су да живе заједно, а две године касније су се венчали. Свадба је коштала 30 милиона долара. За 300 гостију кувао је Ален Дикас, кувар окићен Мишленовим звездицама, док су их забављали Витни Хјустон, Кристина Агилера и Енрике Иглесијас.

Европски човек, јахта и план

У време венчања Мељниченко више није био руски порески резидент. Преселио се 2004. године у Француску, а касније у Швајцарску, и повукао се из свакодневног управљања компанијама.

Живот на дистанци му је одговарао.

"Суштински сам веома напорно радио још од детињства. Само сам желео да живим… Нисам имао никакву потребу да поправљам свет, да се тако изразим."

Мељниченко није желео да буде део туђег система, нити га је занимала политика. Желео је да створи индустријско царство.

До тада је његово познавање западног пословања углавном било теоријско. Постојао је само један начин да га претвори у праксу:

"Почните да живите онако како живе људи какви желите да постанете. Проводите време као они и гледајте како се одлуке заиста доносе."

Од дизајнера Филипа Старка наручио је јахту, остављајући му потпуну слободу. Била је дуга 119 метара и тешка 6.000 тона. Прамац је био обликован као орловски кљун, а пловила је готово нечујно, једва таласајући море, "попут кита".

Јахта је названа "А", према почетном слову његовог и супругиног имена, а запловила је 2008. године. Постала је његова визиткарта и израз живота неспутаног границама и националном припадношћу.

На њој је обилазио свет, проводећи и по осам месеци годишње на мору.

"Градили смо глобалну Русију интегрисану у светску привреду и западне институције."

Са палубе јахте почео је да осмишљава глобалну инвестициону стратегију. Године 2011. направио је план да током 15 година потроши 35 милијарди долара, купујући имовину широм света и градећи нова постројења у Русији.

"Нисам добијао много дивиденди. Улагао сам дугорочно."

План је успео – али свет за који је био направљен распао се.

Матица

У Русији су 2008. године почеле да се испољавају две супротстављене тежње. Била је то година у којој се Путин на четири године повукао са места председника. После дугог периода привредног раста и високих цена нафте, земља се друштвено и економски модернизовала.

Стасавала је прва постсовјетска генерација. Њени припадници желели су да буду грађани, а не поданици, и били су отворени за међународне утицаје.

Путин је, међутим, и као премијер задржао стварну моћ. Схватио је да би интеграција са Западом преокренула руски политички систем. То би угрозило његову власт, власт безбедњака и његову жељу да поново успостави совјетску империју наметањем руске сфере утицаја.

Његов повратак у Кремљ 2012. године дочекан је масовним протестима руске средње класе. Тада је свесно одлучио да земљу поведе путем сукоба.

Док је Мељниченко ширио своје хоризонте, Путин је почео да изолује Русију и обнавља симболе империје. Ниједан није био моћнији од Крима, који је анектирао 2014. године.

Уследиле су санкције, а Путин је Русију почео да претвара у тврђаву – самодовољну, отпорну на спољне притиске и са становништвом под строгом контролом.

Исте године Мељниченко је седиште "Еврохема" преместио у Швајцарску, где је живео. Није схватао размере напетости између Русије и Запада. Кризе је посматрао пословном логиком, према којој се проблеми решавају када цена сукоба постане превисока.

"Нисам мислио да ће отићи овако далеко. Није смело да оде тако далеко."

Данас признаје да је погрешио.

"Док сам настављао да градим међународну компанију, свет у којем су такве компаније могле да постоје већ се ближио крају."

Рат, Трамп и поделе

А онда се 2022. године његов свет урушио.

На дан почетка рата, Мељниченко је био у Москви, где је заједно са другим руским пословним лидерима присуствовао одавно заказаном састанку са Путином.

Путин је зрачио самопоуздањем.

"Нажалост, наш састанак одржава се у неуобичајеним околностима, најблаже речено, али смо га унапред планирали", рекао је запрепашћеним присутнима.

Нико од њих није очекивао да ће руски председник заиста покренути рат. Убедили су себе да се то не може догодити јер би последице биле катастрофалне. Ипак, нико се није успротивио.

Мељниченко је стављен под санкције 9. марта. Европска унија тврдила је да је разлог то што припада "најужем кругу Владимира Путина". Сам "Еврохем" изузет је од санкција како се не би угрозило снабдевање света храном.

Мељниченко је касније оспорио санкције пред Судом правде Европске уније, али су његови аргументи одбачени.

Претходно је већ предузео противмере. Осмог марта, на свој 50. рођендан, повукао се са места корисника у чијем су власништву била породична добра – куће, авиони и јахте – и пренео их на Сандру, држављанку ЕУ која никада није живела у Русији и није имала руски пасош.

Неколико дана касније италијанске власти заплениле су његову најновију јахту. Бирократија Европске уније није била једини извор проблема. Мељниченко тврди да су неки пословни партнери у Европи покушали да искористе његов положај.

Његова почетна стратегија била је да сачека крај рата и повратак у нормалност.

"Постојао је период 2022. и 2023. године када сам покушавао да играм по старим правилима, јер ми се чинило да је читава ова прича привремена."

Настанио се у Дубаију и спријатељио са елитом Емирата. Преломни тренутак наступио је током разговора са Такером Карлсоном, тадашњим истакнутим гласом покрета МАГА, у једном дубаијском хотелу пред америчке изборе 2024. године.

"После тог разговора остао ми је јасан утисак да ће Трамп, уколико победи, прихватити фрагментацију света."

Отприлике у то време он и други бизнисмени схватили су да се рат неће брзо завршити. Пошто није било изгледа за укидање санкција, почели су да се враћају у Русију, где су се суочили са другачијом претњом својој имовини.

Власничка права у Русији одувек су била условна. Али рат је ослободио грабљивост каква није виђена деценијама. Од 2023. године имовина вредна 60 милијарди долара национализована је или предата режимским лојалистима.

Била је то највећа прерасподела имовине од масовних приватизација деведесетих година.

"Док сам настављао да градим међународну компанију, свет у којем су такве компаније могле да постоје већ се ближио крају."

Тужиоци су у августу 2023. године затражили да се Мељниченку одузме "Сибеко", сибирска електроенергетска компанија, тврдећи да је њена куповина била резултат преварног договора са претходним власником.

Две недеље касније канцеларија главног тужиоца одустала је од поступка у замену за Мељниченкову донацију једној "добротворној организацији".

Према речима људи упознатих са нагодбом, износила је 32 милијарде рубаља, односно око 335 милиона долара – исто онолико колико је Мељниченко првобитно платио "Сибеко".

Добротворна организација била је "Сиријус", школа за надарену децу коју Путин нарочито подржава.

Нова Русија

Мељниченко је тада схватио да мора да обезбеди власничка права у Русији. Једини начин био је да се пробије унутар система, разуме супротстављене интересе и помогне у обликовању његових циљева.

"Ако желите место за столом, морате нешто да учините."

Као и увек, почео је посматрањем.

"Од 2023. почео сам да проводим више времена у Русији и да је упознајем много дубље."

Разговарао је са свима који су имали неки интерес и одређено гледиште: "политичарима, новинарима, мислиоцима, либералима, националистима и комунистима".

Могли сте га затећи на доручку са Дмитријем Муратовом, добитником Нобелове награде и оснивачем либералне "Нове газете", кога је власт изопштила и прогласила "страним агентом". Увече би пио чај са Александром Дугином, националистичким филозофом који велича рат.

Из разговора у разговор почео је да замишља каква би Русија требало да постане.

"Сви имају различите интересе, али постоји сагласност да је изгубљена јасна представа о будућности."

За велики део света ниједна озбиљна расправа о будућности Русије није могућа пре завршетка рата. За Мељниченка је, међутим, крај рата у Украјини условљен осмишљавањем те будућности — што готово нико ни у Русији ни на Западу није спреман да учини.

Мељниченкова визија изложена је у његовом есеју на интернету. Она није идеолошка. Он не размишља у категоријама демократије и аутократије, добра и зла, пријатеља и непријатеља, пораза и победе.

Његови најважнији циљеви су стварање консензуса, обнова стабилности и рад у корист дугорочних интереса Русије.

Четири сценарија

Објаснио ми је четири могућа сценарија, од којих сваки сматра суморним.

Према првом, Русија би била враћена из изолације и поново укључена у западни поредак, али би остала ограничена на његову периферију. Мељниченку то личи на вазални положај. Верује да би понижена и поражена Русија готово сигурно изнедрила агресиван реваншизам.

Други сценарио подразумевао би трајно увлачење Русије у кинеску орбиту, у улози тампон-зоне и снабдевача природним ресурсима.

Кина можда нема много интереса за такав исход. Морала би да преузме одговорност за руске проблеме и суочи се са отпором понижених Руса.

"Кина радо користи асиметрију у међусобним односима, али не жури да је формализује", тврди Мељниченко.

По његовом мишљењу, једина разлика између та два сценарија јесте идентитет феудалног господара.

Преостала два сценарија још су опаснија управо зато што су сасвим могућа.

Русија би могла да склизне у грађански сукоб, у којем би се различити господари рата борили за оскудне ресурсе. Распад земље са нуклеарним арсеналом био је најгора америчка ноћна мора у време распада Совјетског Савеза, а то остаје и данас.

"Слика разбијене Русије можда привлачно звучи у политичким говорима", каже Мељниченко. "Са становишта управљања ризицима, она је много мање привлачна."

Четврти сценарио, који заговарају службе безбедности и о којем се озбиљно расправља у Кремљу, представља непосредну претњу Мељниченку и руској елити – затварање по узору на Северну Кореју, засновано на милитаризму, репресији, изолацији, следовањима и извозу нестабилности.

"Русија заробљена у менталитету трајно опкољене тврђаве претворила би спољну конфронтацију у трајни инструмент унутрашње политике", каже Мељниченко.

Алтернатива

Једина алтернатива тим сценаријима, како је Мељниченко види, јесте да Русија постане оно што назива "сувереном" земљом – државом која удобност и добробит својих грађана ставља на прво место и чије је понашање предвидиво за спољни свет.

Реч "суверенитет" током претходне три деценије имала је различита значења у руској политици.

Јељцин се на суверенитет позивао како би показао да се нова демократска земља разликује од Совјетског Савеза. Једна проницљива руска филолошкиња сматрала је ту идеју бесмисленом.

"Од кога Русија тражи суверенитет – од поларних медведа?", записала је у дневнику.

Путин је, тврдећи да модерна Русија дели особине са Совјетским Савезом и Руском империјом пре њега, суверенитет користио као оправдање за доминацију државе над сопственим становништвом.

Суверенитет је постао синоним за повратак Русије у статус велике силе која се супротставља западном либералном поретку. Постао је и друго име за Путинову личну власт и његово наводно право да намеће своју вољу бившим совјетским републикама.

За велики део света озбиљна расправа о будућности Русије није могућа пре завршетка рата. За Мељниченка је, међутим, крај рата условљен осмишљавањем те будућности.

Мељниченко реч ""суверенитет" користи другачије – као назив за способност елита које имају интерес у земљи да самостално делују.

И грађани би, каже, "могли да схвате значај способности деловања – под условом да им се не понуди симулација учешћа, већ прилика да искрено разговарају о стварним алтернативама".

Величина једне земље, тврди Мељниченко, нема никакве везе са паролама. Зависи од тога да ли она штити слободу и имовину својих грађана "не као чин добре воље, већ као обавезу".

Уверен је да су изазови пред Русијом толико велики да је неопходно шире учешће у јавном животу. Требало би да се укључе привредници, лидери цивилног друштва, националисти и технократе.

Ти људи имају различите, понекад и супротстављене интересе, али би могли да прихвате компромис не зато што се међусобно воле, већ зато што су алтернативе горе.

Такав политички поредак био би олигархија у класичном значењу те речи – владавина елита.

"Унутрашња расправа о томе шта Русија треба да постане неизбежна је – и биће жестока."

Главни циљ

Главни циљ јесте да земља постане "место у које људи желе да дођу зато што им се истински допада, зато што је живот у њему бољи – безбеднији, сигурнији, предвидивији и просперитетнији – и зато што осећају да у њему могу да остваре себе".

За Мељниченка, привлачење људи из бивших совјетских република и повратак оних који су побегли из земље једини су начин да Русија постане економски одржива.

Та визија запањујуће подсећа на ону коју је заговарао цар Фјодор Иванович, син Ивана Грозног и насловни јунак једне од најпопуларнијих руских историјских драма:

"Требало би да учинимо Русију толико пријатном да људи не пожеле да живе у иностранству. Тада неће имати разлога да беже од нас. Оваква Русија не мора да буде погодна ни Западу ни Кини", тврди Мељниченко.

"Она пре свега мора да брине о сопственим грађанима и да према спољном свету буде предвидива и рационална. Можда ће бити тежак партнер Западу, али неће бити црна рупа. Можда ће Кини бити мање послушна од клијентске државе, али ће бити безбеднија од великог и нестабилног вазала."

Његови предлози су, очигледно, и у његовом личном интересу. Јасно је да жели да Русија постане место у којем ће постојати улога за њега. Ако се земља претвори у Северну Кореју, његова деца у њој неће имати будућност. Ако склизне у грађански рат, његово богатство неће преживети.

Епилог

Још је прерано проценити може ли Мељниченкова идеја руског суверенитета постати стварност. Изгледи нису велики. Повратак ветерана са фронта повећаће друштвене тензије, док су већ видљиве фрустрације становништва које осећа да је без икакве користи стављено у трајно ванредно стање.

Службе безбедности неће лако препустити моћ, а толико су омражене да сарадња са њима можда уопште неће бити могућа.

Циљ му је да Русија постане "место у које људи желе да дођу зато што им се истински допада, зато што је живот у њему бољи: безбеднији, сигурнији, предвидивији и просперитетнији".

Ипак, руска историја ретко следи унапред написан сценарио. Међу припадницима елите несумњиво постоји потреба да неко најзад изговори оно што сви већ мисле.

Можда је довољно да само један човек прекине ћутање, па да се бране отворе. Поука прошлости јесте да епохалне промене почињу на врху.

Како је говорио Јегор Гајдар, некадашњи руски премијер, велике промене у Русији догађају се касније него што мислимо, али раније него што очекујемо.

Мељниченко то такође зна.

"Тренутак промене не може се предвидети. Постоје тренуци у историји који се једноставно догоде. Покушај да се убрзају обично је грешка. Све што можете да учините јесте да посматрате и будете спремни."

Не може да предвиди којим ће путем земља кренути. За сада може само да увећава свој углед и утицај.

Мељниченков ум и даље функционише у категоријама квантне физике, у којој већ сам чин посматрања мења природу посматране појаве.

"Тек појава посматрача даје свету смисао."

Текст је изворно објављен на сајту Економиста, и у штампаном издању овог листа.