Улрике Франке: Свет и Европа 2050, једно виђење

Улрике Франке (1987, Ахен) полази од две главне варијабле, демографије и климе, чије промене ће имати одлучујући утицај на глобалне прилике.

Таква констатација још не доноси ништа ново. Сви знају да су та два фактора већ сада доминантна и одређујућа за прву четвртину 21. века.

Али битан је угао гледања, који долази из структурних веза. Франке ради у париској канцеларији ЕЦФР (European Council on Foreign Relations), што је фабрика идеја, труст мозгова, у оригиналу think tank Европске уније. Правно гледано, ЕЦФР је самостална непрофитна организација са седиштем у Берлину, и канцеларијама у Лондону, Мадриду, Риму, Варшави, Софији и, већ споменуто, Паризу.

Без ЕУ фондова и блиских пословних веза, ЕЦФР међутим не би могао да задржи ту врсту раширености и проминентности, па је веза више него јасна. И код највеће могуће објективности, односи снага у националним врховима Уније одређују релевантности истраживачких тема.

Оно што кажу аналитичари ЕЦФР-а, то је како Унија себе види у моментима највеће могуће искрености - шта хоће, чега се боји и, врло важно, кога да оптужи ако ствари крену по лошем.

Франке: Климатске миграције, геополитичке миграције

Климатске промене ће поједине делове земље учинити немогућим за живот. Људи ће масовно кренути у миграцију.

Али, и ту долази ново у конкретној анализи, Франке не занима та врста демографије. За њу, односно за ЕУ think tank је интересантнија "демографија мимо миграција", или миграција у геополитичком смислу.

Франке: "Враћамо се у свет класичне снаге и моћи. У таквој ситуацији је јачи онај ко има јачу демографију. Више људи у држави, већа моћ. Африка ће наставити да расте, док Европа у најбољем случају може да стагнира. Европа је историјски дуго доминирала зато што је била демографски снажна и економски успешна."

Укратко, ако Европа, у саставу ЕУ, плус земље које у њу улазе, или јој гравитирају, није у стању да одржи та два фактора на стабилном нивоу, готово је са историјским поносом Старог континента.

Неизречено у њеној изјави, али имплицитно присутно, јесте то да ће будуће владе, суочене са демографским падом, покушавати да "намакну" довољно људи на било који начин, некад и на штету аутохтоног становништва.

Десни популисти то зову "разменом становништва". Али и није потребно да се буде нарочито десно да се схвати какве се све могућности отварају државним властима суоченим са губитком утицаја. За конкретан пример, довољно је погледати Велику Британију ових дана.

Франке: "Кад апсолутна моћ расте, значај малих земаља опада". Из такве констелације је рођена нова категорија држава, такозвани "спојлери" (spoilers), кваритељи игре. Мале државе, што не треба схватити дословно мале, само мање од великих глобалних играча, долазе у ситуацију да истина ништа не могу да реше у свом смислу, али могу великима да покваре планове практично у бескрај. Најпознатији пример је Иран ових дана.

Следећи тренд који ће се учврстити до средине века је "растући утицај приватних особа без демократске легитимације". На пример, Руси и Украјинци могу мислити да њихово напредовање одлучује рат. Уствари, рат одлучује "Старлинк" Илона Маска.

Демократске аутократије? Аутократске демократије?

Каква је будућност демократије као политичког уређења?

Франке сматра да ће наредних десет година бити период великог напредовања популистичких и аутократских партија. Не само код малих земаља које се боје да не буду прегажене од миграције, свеједно да ли климатске или геополитичке. Такву прогнозу Франке даје и за Француску и Велику Британију, али интересантно, не и за Немачку, где би заправо прво могло да дође до преокрета.

После 2035. године судбина демократије се рачва у два могућа трајекторија. Један сценарио је онај који је већ виђен у Мађарској и Пољској. На власт дођу популистичке партије, или оне које Брисел и велики европски медији тог тренутка сматрају популистичким. Онда такве партије владају неко време, док клатно не оде на другу страну и оне изгубе од демократа, или оних снага које Брисел и велики европски медији проглашавају демократама.

Други могући сценарио је, од 2035. до 2050. године долази до динамике на чијем крају стоји рађање ауторитарне Европе.

Глобално, расте утицај Индије и Кине, Нигерија долази као нови велики играч. Релативни губитници ће бити Сједињене Америчке Државе, "али оне би могле да одиграју џокера", каже Франке.

Американци их имају два. Један њихов џокер је развој вештачке интелигенције, у чему предњаче. Други амерички џокер смо ми, Европа, каже Франке. То ће имати за последицу да, кад год Сједињене Државе повлаче потез у некој рискантној интернационалној игри, гурну Европу у прве редове.

Распад ЕУ и НАТО? Само споља

Шта носи будућност за мултинационалне асоцијације као што су ЕУ и НАТО? Хоће ли се распасти, то је питање свих питања.

Франке: "Такве институције се у принципу никада не распадају од себе, увек је потребан спољни шок." Кад се за поређење привуку паралеле из дугог историјског развоја, јасно је шта та реченица значи. Да нико, чак ни највећи мрзитељи тих институција не треба да се радују над њиховим могућим распадом, јер би он, барем на средњи рок, донео само хаос.

Зато се за Франке не поставља питање хоће ли се ЕУ и НАТО распасти, "већ у којој форми ће преживети". А форме преживљавања, као што је споменуто, могу бити и ауторитарне.

Франке: "Бојим се да ће ЕУ преживети само као институционални и економски простор, а не као активни геополитички актер."

Интересантно је, и у томе се препознаје ратнички тренд који влада у ЕУ овог тренутка, да се економска и институционална компонента Уније, дакле оно што је чини јаком изнутра, што подиже стандард њених грађана, проглашава за слабост. Изјава аналитичарке "бојим се да ће ЕУ преживети само економски и институционално" открива разочарење ЕУ стратега. Од великог проширења 2004. године постало је јасно да Унију више занима међународни утицај, него благостање властитих грађана.

Одатле долази оно "бојим се" које изговара Улрике Франке. Преведено, боји се да европске нације неће допустити трансфере стотина милијарди евра у Украјину, без којих Брисел и Берлин неће успети да окончају рат с Русима како су планирали.

На питање, хоће ли до 2025. године Русија поново постати европски партнер, Франке кратко одговара "неће – осим ако у Москви не откуца нулти сат". Укратко, ЕУ ће наставити да Русију гледа као непријатеља, осим ако се Русија не уруши као држава.

Пред крај интервјуа прогнозе постају све више политика, све мање анализа.

Франке: "Европа мора да постане отпорнија. Одлучујуће је да проба нове путеве, превише се ухватила за status quo. Али тај стари свет нестаје, све га је мање. Потребно је да изградимо озбиљнију војну индустрију и одмакнемо се од националних решења у безбедности."

У суми, оно што Улрике Франке каже, а иза ње труст мозгова ЕЦФР, иза њега Брисел и Берлин, јесте низ противречности. ЕУ по економији и становништву слаби, зато мора да то што још има уложи у војни комплекс и спреми се за рат да би постала утицајнија и демографски бројнија. Са Русијом нема помирења, осим ако се она распадне.