Катар, на лицу места – Пакао на улицама, пакао у претњама Иранаца и Американаца

Бараж пројектила, убрзо затим, засуо је десетак иранских градова, а команданти Револуционарне гарде су, претећи Вашингтону, упозорили да би у ваздух могли дићи један од најбогатијих делова света.

На улицама катарске престонице, Дохе, на скоро 50 степени Целзијуса становници су већ у касно преподне побегли од једне врсте пакла, да би, свега неколико сати касније сазнали да их, можда, очекује прави џехенем, уколико се део иранске освете Американцима свали управо на њихове главе.

По танушним хладовинама крили су се само најстраственији пушачи, ретки неупућени туристи и пар достављача. И Палестинац Ахмет, који је говорећи о паклу истовремено описивао климу у Дохи и место из којег потиче.

Зазивањем пакленог расплета ситуације у Персијском заливу, од јутра, бавио се један од команданата иранске Револуционарне гарде, генерал Маџид Мусави, одговарајући на претње Американаца да ће преузети контролу над Ормуским мореузом.

”Учинићете свети Ормуски теснац несигурним? За вас ћемо читав регион претворити у пакао”, рекао је ирански генерал, чије су снаге претходних дана у неколико наврата гађале Јордан, Бахреин и Кувајт.

Амерички министар рата, Пит Хегсет је последњу серију напада на Иран описао као део преговарачке стратегије, којом ће власти у Техерану бити приморане да пристану на какав договор.

Снага катарске дипломатије

Суочени са потенцијалом за деструкцију, који су последњих дана показали Американци и Иранци, у Техеран је хитно отпутовала група катарских дипломата, надајући се да би њихов престиж могао допринети смиривању страсти.

Катар, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати су, током последњих година и вештим комбиновањем новца, положаја и развојних планова, преузели примат који су претходно деценијама држали Египат, Ирак и Сирија и постали најутицајније државе арапског света.

Доха је током последњих двадесетак година постала центар блискоисточне дипломатије у којој је успешно решено најмање седам великих криза, укључујући ослобађање дела Хамасових талаца, повлачење Американаца из Авганистана, договор о Либану 2008. године, споразум у Јемену две године касније, мир у Дарфуру 2011. године, прекид непријатељстава у Гази 2012. године, те почетак преговора међу супротстављеним фракцијама у Авганистану.

Управо због тога, катарски владар – емир Шеик Тамим ел Тани био је први страни званичник кога је Доналд Трамп позвао дан после почетка првог напада на Иран, 13. јуна прошле године, надајући се да би Доха могла искористити утицај и наговорити председника Махмуда Пезешкијана да прихвати преговоре.

Тачно 11 дана касније и после изрежираног иранског напада на базу Ел Удеид код Дохе, катарска операција снижавања температуре успешно је окончана и први рат Америке и Израела против Ирана био је завршен.

Катар, више од 100 дана без извоза гаса 

Други рат Израела и САД против Исламске Републике пак донео је Катару нове невоље, јер је почела да бледи слика о овој држави као једном од најпоузданијих снабдевача течним гасом.

Више од 100 дана из рафинерије Рас Лануф није испоручена нити једна пошиљка овог енергента – због блокаде Ормуског теснаца, али и иранског напада који је на овом постројењу проузроковао штету од око 20 милијарди долара и директан пад стопе раста за скоро девет одсто.

За земљу која је на тржиште енергената, ненаметљиво, упала 1996. године испоруком 60.000 тона гаса Јапану, Катар је достигао производњу од 77 милиона тона и планом да до краја наредне године извезе 128 милиона тона.

Покретана гасом, економија ове земље напросто је експлодирала, па се рачуна да државни фонд располаже са око 800 милијарди долара, који ће како време буде пролазило, почети да се топе уколико не буде прекинут рат САД и Ирана.

Део новца, Катар свакодневно троши на субвенције за прехрамбене производе, који су донедавно стизали бродовима, али је поморска блокада натерала увознике да користе прескупе авионе или камионе.  

Рат је, увелико, пореметио планове заливских држава да смање зависност од извоза енергената, те да део новца почну да зарађују од туризма.

На улицама Дохе, додуше због паклених врућина, нема готово никога. Рачуна се да је попуњеност капацитета пала за 60 одсто. Штета од изостанка туриста у земљама Персијског залива процењује се на око 600 милиона долара дневно.

Чекајући примирје, Катарци и остатак света ће, из тврђаве Ел Зубара на северу земље, гледати ка пучини, надајући се да се на хоризонту неће појавити одсјај какве нове експлозије, која би светско тржиште енергентима могла довести до тачке са које готово и да нема повратка.