Британско признање Палестине: награда за Хамас, колонијална кривица или Тик-ток дипломатија

Уочи почетка заседања Генералне скупштине Уједињених нација, Британија је званично признала палестинску државу. Тиме је Лондон описао пун круг, који је почео 1920. године када му је, одлуком тадашње Лиге народа, дата управа или мандат над данашњим Израелом, Јорданом и Палестином.

Да ли је британски потез уступак терористима, како то тврди влада Бенјамина Нетанјахуа, или можда закаснело извињење за колонијалу прошлост и сопствену улогу у стварању данашње блискоисточне кризе? Или је можда нешто треће?

"Уједињено Краљевство формално признаје државу Палестину", тим речима британски премијер сер Кир Стармер означио је крај једне ере у британској политици према Блиском Истоку, која је почела 1917. године Балфором декларацијом, модерном правном основом за право Јевреја на сопствену државу.

Стармерове речи претвориле су се у славље пред вратима некада мисије, а сада амбасаде Палестине у Лондону.

"Ово је тренутак пркосне истине и одбијана да се геноциду да последња реч, одбијања да се прихвати трајна окупација, одбијања да будемо избрисани и лишени људскости", рекао је окупљенима, међу којима је био и бивши лидер лабуриста Џереми Корбин, шеф палестинске мисије у Британији Хусам Зомлот.

Медији у Британији су подељени по идеолошким линијама. Грађани много мање. Банкар Робертс Лиз сматра да је у овој фази све крајње симболично.

"Остаје нам да се надамо да ће Уједињено Краљевство заузети одлучнији став", каже он.

Службеник Нил Томас није сигуран да ће признање променити стање на терену за Палестинце.

"Ипак, свет треба да их подржи у тренутку јада и чемера", наглашава Томас.

Полицајац у пензији Питер Говер мисли да се признањем награђују терористи.

"Награђује се Хамас. Дубоко се саосећам са недаћама палестинског народа, али ово није напредак. Само охрабрује терористе и води у нове невоље", истиче Говер.

Стубови државности

Декларација из Монтевидеа о правима и дужностима држава поставља четири предуслова за признавање нове земље – трајно становништво, дефинисану територију, независну и ефикасну владу и способност ступања у односе са другим државама. Правници брину да је трећи стуб на климавим ногама, 19 година после последњих избора на палестинским територијама када је Хамас завладао Газом, а ПЛО Западном обалом.

Британија без утицаја

Бранећи став Владе, британска министарка спољних послова Ивет Купер указује да је процес признавања је последњих месеци довео до "пристанка арапских држава без преседана – да одбаце Хамас и кажу да он не сме да игра улогу у будућности Палестине".

Критичари владе примећују да челници Хамаса и даље лагодно живе у Катару и Египту.

Правно, Британија је поставила услове једино Израелу од кога тражи прекид ватре, несметан ток хуманитарне помоћи у Газу, гаранције да неће анектирати Западну обалу и да ће радити на спровођењу идеје о „две државе“.

Но, осим на папиру, Британија нема утицај на терену какав је имала током мандата над Палестином.

Шеф палестинске мисије у Британији Хусам Зомлот признање види као почетак исправљања историјске грешке.

"Овим почиње да се исправља историјска неправда британског директног учешћа у агонији палестинског народа. Признање нема везе са постојањем палестинског народа. Постојали смо много пре Балфорове декларације. Признање је крај затварања очију пред постојањем палестинског народа", објашњава Зомлот.

Тик-ток дипломатија

Део аналитичара у Лондону признање палестинске државе види као премијеров уступак сопственим посланицима, који су под све већим и организованим притиском муслиманских заједница у својим изборним јединицама.

Но, тај део аналитичара указује и да је реч о такозваној "Тик-ток" дипломатији – испразној дипломатији без дугорочних последица у којој су изјаве срачунате само да би се људи боље осећали.