Реформе или јерес – хоће ли Ватикан помирити поделу која је остала после папе Фрање

Папа Фрања је имао доста противника који се након његове смрти нису устручавали да искажу шта мисле о њему. Данас се ти исти противници надају да ће нови папа вратити оно што је црква по њима изгубила доласком аргентинског папе: традицију.

 "Деструктиван, амбивалентан, ауторитативан, одговоран за изврнути морал", то су наиме речи којима су противници папе Фрање дефинисали његов начин вођења Католичке цркве.

Ко није волео папу?

Тако, Карло Марија Вигано, бивши надбискуп и прелат, једна од централних личности Римске курије, на груб и оштар начин написао је на друштвеним мрежама да је папа Фрања "узурпирао свој положај не би ли уништио цркву".

"Он је имао жељу да поткопа католичку доктрину и биће позван да одговара испред Божјег суда за своје злочине", пише Вигано, кога је Ватикан екскомуницирао 2024. године услед раздора.

Године 2018. је суспендован, а тада је постао познат широј јавности јер је окривио папу да прикрива злостављања у цркви. Није изразио саучешће поводом папине смрти него је поновио све своје оптужбе. Он је подсетио пратиоце да је папа у једном интервјуу из 2018. године са новинарем Еуђенијом Скафалијем рекао да по њему не постоји пакао онако како га верници замишљају, у традиционалном смислу. Вигано каже да је папа јеретик због таквих ставова.

Вигано није поштедео ни кардинале које је именовао папа, њих 108 од укупно 135, који су како он верује спремни да наставе путем папе Фрање који се сматра револуционарним. Његов страх је да ће наредне конклаве које би требало да се одрже између 6. и 10. маја бити под контролом ове струје не би ли се наставило оно што је започео народни папа Фрања. Он такође сматра да су и остали кардинали који припадају конзервативној струји одговорни за то што се никад нису оштро побунили против Хорхеа Марија Бергоља.

Вигано није једини. Многи су током година желели да се папа повуче и тражили су то од њега. Међу њима и отац Георг, секретар папе Рацингера, кардинал Милер који је оптужио папу да лоше води цркву, кардинал Бурке, који подржава одувек садашњег америчког председника Доналда Трампа... 

Папа Фрања није имао лак понтификат. Често је наилазио на препреке и оптужбе оних којима се није допадало то што је отварао врата цркве свима и имао разумевања за све. Они који га нису волели говорили су и да припада масонерији и да је комуниста.

Био је оптуживан за јерес, петиције у Цркви су се потписивале против њега. Папа Фрања је желео цркву за сиромашне, странце, затворенике, другачије. За традиционалне католике, он је био превише прогресиван и унео је превише реформи.

"Ја само пратим јеванђеље", бранио се папа.

Шта је све папа Фрања променио

Једна од најконтроверзнијих тачака је реформа Римске курије. Од самог почетка папа Фрања је покушавао да поједностави ватиканску бирократску машину, да је учини транспарентнијом и мање окренутом самој себи. Он је увео контролу финансија, именовао је независне ревизоре, промовисао истраге које су откриле скандале повезане са фондовима и улагањима у некретнине. Била је то револуција која је многима засметала, пре свега погођеним папиним реформама. 

Мање доктринарна, више пастирска Црква

Још једно централно питање које се није допало једном делу Ватикана јесте промена парадигме. Фрања је наиме померио тежиште црквене поруке ка милосрђу, инклузивности и слушању. Говорио је о добродошлици према разведенима и поново венчаним, о поштовању према хомосексуалцима због чега је поново оптужен за јерес. Папа је више бринуо о проблемима и ранама света него о моралним кодексима. Овакав приступ је подстакао страхове најконзервативнијих сектора, који су у папиној окренутости људима и људским проблемима видели слабљење доктрине.

Тензије око миграната, животне средине и социјалне правде

Папа је отворено осудио "предаторски капитализам" како га је називао, неједнакости, експлоатацију животне средине и затвореност према мигрантима и све те теме ставио на дневни ред Ватикана. То је јако љутило не само неке прелате, већ и политичке и финансијске кругове блиске традиционалистичком разумевању цркве.

Папина скромност била је трн у оку

Папа Фрања је одустао од папских станова да би живео у резиденцији Санта Марта у којој је и преминуо, виђен је како носи изношене ципеле и избегавао је свечане титуле. Није желео златан већ сребрни крст и променио је већину ствари око сахране желећи да све буде врло једноставно. Његов директни језик, далеко од куријалне реторике, освојио је многе, али је изазвао оне који су одрасли у цркви церемонијала и привилегија.

Неконвенционална именовања и централизација одлучивања

Без обзира на унутрашње притиске, папа Фрања је често постављао кардинале и бискупе са периферије католичког света, игноришући традиционалну логику великих европских црквених центара. Штавише, он је нагласио централну улогу папе, доносећи важне одлуке без нужног проласка традиционалним каналима. Ово је подстакло незадовољство у апарату који је навикнут на унутрашње провере и равнотеже.

Кардинал и пријатељ папе Фрање, Оскар Родригез Марадијага, изјавио је за италијанске медије да верује да су папини непријатељи били они који никада нису пожелели да га боље упознају или разумеју.

"Нажалост, то је последица подељеног света који уместо вере има идеологију а идеологије искључују, нису инклузивне. Зато је потребно молити се увек", рекао је кардинал Марадијага.

Када су током папиног пута у Словачку, 2021, после операције коју је тада имао, питали папу како се осећа, он је рекао: "Још сам жив. Иако би неки волели да сам мртав. Знам да су се прелати и састајали и да су припремали конклаве. Шта да се ради."

То исто је говорио и сада, иако је овога пута знао да ће умрети.

Папа Фрања није био само реформатор: он је био папа који је променио равнотежу у црквеној моћи. И као свака велика трансформација, то је изазвало оштре реакције, чак и међу онима који је требало да му, макар формално, буду апсолутно лојални. Иза ћутања и одмерених реченица, у ходницима ватиканске моћи, тињала су неслагања.

А понекад се то манифестовало отвореније него што би се могло очекивати у Вечном граду. И мада је наизглед био врло вољен, папа оставља иза себе несугласице и противнике своје идеје, а то је и разлог због чега ће ове конклаве бити значајне за све.

За оне који желе да наставе тамо где је папа Фрања стао и оне који се надају повратку на традиционалну цркву, каква је постојала пре Бергоља.