Годину дана од смрти Хенрија Кисинџера - геније дипломатије или само мање зло

Прошло је годину дана од смрти Хенрија Кисинџера, бившег америчког саветника за националну безбедност и државног секретара у администрацијама председника Ричарда Никсона и Џералда Форда.

Кисинџер је био једна од најзначајнијих политичких фигура друге половине 20. века. Последице његових идеја, деловања и рада, док је био професор на Харварду и јавни интелектуалац (1952-1969), за време боравка у Белој кући (1969-1977), и када је превасходно био консултант, аутор многобројних књига и коментатор светских послова (1977-2023), осећају се и данас.

Управо у време док ово пишемо, у књижарама се појавила његова постхумна, 22. по реду књига, под насловом "Постање: вештачка интелигенција, нада и људски дух" (Genesis: Artificial Intelligence, Hope and the Human Spirit), коју још потписују и Крејг Мунди, бивши главни истраживач Мајкрософта као и Ерик Шмит, бивши извршни менаџер Гугла.

Предговор књизи написао је Кисинџеров званични биограф Нил Фергусон, а скраћени аргументи дела могу се прочитати на сајту најпознатијег светског спољнополитичког магазина Форин Аферс (Foreign Affairs).

Ово је његова друга књига о вештачкој интелигенцији. Имајући у  виду да се књига која га је својевремено прославила бавила нуклеарним оружјем "Нуклеарно оружје и спољна политика" (Nuclear Weapons and Foreign Policy), може се рећи, да је Кисинџер успео "да обрне игрицу".

Наиме, започео је своју каријеру бавећи се утицајима нуклеарног оружја на америчку спољну политику и међународне односе уопште, а окончао је живот пишући о другом великом, како би то стратези рекли "game chager" моменту у међународним односима у последњих осам деценија, а то је вештачка интелигенција.

Добар, лош, зао 

Кисинџеров снажни инстинкт за преживљавање, који је вероватно био последица избеглиштва из нацистичке Немачке и вечитог осећаја аутсајдерства у окружењима којима је увек и изнова морао да се прилагођава, помагао му је да осети тему која је најважнија у датом тренутку и да се, како би то Макијавели рекао, "хармонизује с временом" у којем је живео.

То његово константно и готово подсвесно прилагођавање времену и околностима симпатизери сматрају ретким и драгоценим талентом, али критичари нису тако љубазни у избору одговарајућих епитета. Уосталом, Кисинџер је био онај тип човека који никад никог није остављао равнодушним.

Ханс Моргентау, оснивач реалистичке теорије међународних односа и личност сличне животне приче, кога је Кисинџер називао својим учитељем, говорио је за Хенрија да је он у ствари оно што су стари Грци називали Полyтропос (Πολύτροπος) – човек са више лица, а не човек једне димензије.

Годину дана после смрти, мишљења о њему се дијаметрално разликују, на исти начин као и током живота.

Са једне стране имамо оне који Кисинџерова достигнућа а приори уздижу у небеса, сматрајући да је иза њега остао легат који се може мерити са "најсјајнијим звездама" стратешког мишљења и деловања као што су били Сун Цу, Тукидид, Макијавели, Клаузевиц или његови "хероји" о којима је писао, попут Каслреја, Метерниха и Бизмарка.

Са друге стране, имамо оне који га исто тако "хејтују на прву", представљајући га као оличење зла и човека који је окрвавио своје руке, од Вијетнама и Камбоџе до Чилеа и Аргентине и као представника и заштитника интереса крупног капитала и шачице оних који би да управљају светом.

Истина је, као и увек, негде на средини, опире се поједностављивањима, иако ми не живимо у временима у којима та "средња решења" пролазе баш најбоље. Та "средња струја" сматра да је Хенри Кисинџер оличење модерног сна о неком ко се захваљујући бриљантности свог ума успињао на хијерахији моћи доспевши до њених највиших врхова.

Међутим, истовремено, припадници ове групе су сагласни са оптужбама да је то често чинио не бирајући средства да до тих позиција дође, а поготово да се на њима задржи. 

Хенри Кисинџер и "легат од злата"

Кисинџер је током своје дуге јавне каријере, која ја трајала скоро 70 година, био један од "врховних тумача" међународне стварности. Упркос томе што је правио грешке у проценама, од којих су неке биле прилично велике, попут подршка рату у Ираку, он је ипак сачувао углед и поштовање код политичких одлучилаца, представника крупног бизниса и интелектуалних елита који су му се, до краја живота, обраћали за савете, контакте и помоћ.

Кад год би се нека криза десила, амерички председници обично би питали где се налази најближи носач авиона, али и шта о томе мисли Хенри Кисинџер. Први део ове реченице је наравно тачан, јер им то омогућава да се брзо реагује у било ком делу земљине кугле, али ни њен други део није далеко од истине. Кисинџер је несумњиво поседовао знање, али и способност да ради под притиском времена будући да је у стварној политици време најограниченији ресурс.

Такође, умео је да понуди опције које су биле изводљиве и реалне. Његов ауторитет био је заснован,  како на знању, тако и на огромном практичном искуству које је у погледу споја теорије и праксе било и остало без премца  у светским пословима.

Као неко ко се, по неким рачуницама, са Владимиром Путином срео 17 пута и добро је познавао све кинеске лидере, почевши од Мао Цедунга па до Си Ћинпинга, Кисинџер је био тај мост који је спајао Исток и Запад, Глобални север и Југ, поготово у временима криза, када званичне комуникације утихну а личне симпатије међу лидерима престану да "раде".

Његова прошлогодишња посета Пекингу, само четири месеца пре физичког одласка са овог света, и сусрети са кинеским лидером у време кад одлазећи амерички државни секретар Ентони Блинкен то није био у стању да уради, потврђују ту тезу.

А како је то Кисинџеру полазило за руком?

По онима који су добро познавали његове преговарачке методе, све ово је био резултат личног шарма, безграничне количине ласкања, духовитости – поготово на сопствени рачун, што готово увек функционише – огромне социјалне интелигенције, "тајних канала", али и талента да испоштује друге стране и сачува њихов дигнитет.

Убацивањем његових омиљених "креативних двосмислености" у споразуме остављао је простор да све стране буду "подједнако незадовољне", што их је напослетку терало да их се придржавају. Такође, у његовом друштву, људи су се осећали важнијим и паметнијим.

Ипак, ствар на коју се његови обожаваоци највише позивају је чињеница да је својим практичним деловањем успео да спречи избијање Трећег светског рата, те да је политиком детанта, потписивањем САЛТ споразума са СССР-ом и отварањем Кине окренуо нову страницу у односима међу великим силама, која је помогла да се посвађани формално помире и тако створи предвидивији међународни поредак.

Није он имао илузију да ће детант избрисати разлике међу сукобљеним странама, али је био веома свестан, како је то често истицао, да их нуклеарно доба "тера на коегзистенцију" и да "реторички крсташки ратови неће то променити".

Било је то мање лоше решење од алтернативних, а Кисинџер је увек био спреман да од два зла изабере оно мање.

Хенри Кисинџер и "легат од блата"

Месец дана после Кисинџерове смрти, првих дана јануара ове године, појавила књига врло провокативног наслова – "Добри умиру млади: пресуда Хенрију Кисинџеру" (The Good die Young: Verdict on Henry Kissinger).

У уводу књиге, њени приређивачи, Рене Рохас, Баскар Сункара и Џона Волтерс, пишу да је "Хенри Кисинџер мртав, док медијски жрвањ већ у једнакој мери меље и избацује како ватрене осуде тако и топла сећања".

"Можда ниједна друга фигура у двадесетовековној америчкој историји није била толико поларизујућа, тако жестоко вређана од стране једних, или пак поштована од стране других. Ипак, постоји једна тачка око које се сви можемо сложити – иза Кисинџера није остао леш који је изгледао сјајно", пише у уводу. 

Књига обилује још тежим реченицама и свакако се није водила максимом да о мртвима треба говорити све најлепше. Поглавља писана од стране различитих аутора организована су по регионима света, а потпоглавља прате оне случајеве односно државе којима је Кисинџер својом политиком учинио неко зло.

Ту су,  између осталог, и већ поменути Вијетнам, Камбоџа, Чиле, Аргентина, али и Кипар, Ангола, Бангладеш и многе друге.

Оно што је заједничко за све њих је негативан, по многима и злочиначки утицај, који је Кисинџер имао на њихове судбине.

Неки критичари, попут Грега Гардина, чак су били спремни и да израчунају те бројке – између три и четири милиона људи страдало је због онога што је Хенри Кисинџер радио или пропустио да уради.

Поред оптужби за ратне злочине, једна од замерки која се може чути на његов рачун је и да је био у служби крупног капитала, бранећи и унапређујући њихове интересе али не заборављајући наравно ни своје сопствене џепове.

Његова консултантска фирма "Kissinger Associates, Inc." коју је основао 1982, позајмљујући новац од банкара са Волстрита, врло брзо је постала симбол везе бивших високих државних званичника, крупног капитала, страних влада и лобирања за њихове интересе.

Наравно, дугове је врло брзо отплатио и почео да зарађује енормне суме новца, продајући своје знање али и свој утицај односно тргујући њиме.

За ово своје деловање био је веома критикован али и опонашан.

Консултантске фирме које су водили бивши високи званичници постајале су стандард, а свима њима Кисинџерово искуство било је модел који су следили. 

У тестаменту који је недавно угледао светло дана а који је објавио "Politico" сазнајемо је да је Кисинџер иза себе оставио капитал од најмање 80 милиона долара, не рачунајући акције у компанији, некретнине на Менхетну и огромно имање у руралном Конектикету, где је и преминуо.

Као неко ко је непосредно по доласку у Сједињене Државе радио у фабрици четака за бријање за 11 долара недељно, мора се признати да су све то завидне цифре.

У његовим консултантским пословима често се доста тога није знало, а и он сам је био врло несклон да открива све те тајне. Тако је непосредно после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 2001. године, када га је администрација председника Џорџа Вокера Буша поставила на место председника Комисије о 11. септембру, врло брзо поднео оставку.

Није би спреман да открије за које све владе са Блиског истока ради, јер би се сасвим јасно показало да је био у дубоком сукобу интереса. 

Хенри Кисинџер и "легат од слоноваче" 

У свету у којем живимо криза не мањка. Неки су, попут историчара са Колумбија универзитета Адама Туза, за то смислили и интересантан термин поликриза – избијање више различитих криза у истом тренутку.

Са друге стране, лидерски потенцијали не прате изазове и кризе који пред њима стоје. Најбољи свршени студенти више нису у толикој мери спремни да се посвете пословима који спадају у делокуг "општег добра" на начин на који су генерације њихових предака то чиниле.

Ово није никакав ламент који идеализује прошла времена већ констатација.

Многи то називају "смрћу меритократије", а Кисинџер је био прави продукт тог изумирућег система.

Дошавши у САД силом прилика, као избеглица из Немачке, захваљујући свом раду, али и чињеници да је као ратни ветеран могао да конкурише на елитне америчке универзитете, уписао је Харвард и тамо био један од најбољих студената.

Њему могу да се замерају многе ствари, али лењост свакако не. До последњих дана живота дисциплиновано је радио. У време када је био на врхунцу своје интелектуалне и физичке снаге, радно време од 20 сати била је уобичајена ствар.

Зато је иза њега остало много тога. По речима Нила Фергусона, који је 2015. објавио први део Кисинџерове биографије о периоду пре преузимања функције саветника за националну безбедност у јануару 1969. године, ни сам не зна како да заврши други том, имајући у виду количину и делокруг ствари у које је Кисинџер на овај или онај начин био уплетен.

Амерички писац Скот Фицџералд говорио је да је одлика првокласне интелигенције способност да истовремено у глави држите две супротстављене идеје и да притом будете у стању да функционишете.

У Кисинџеровом случају често је било у питању и више од две ствари истовремено.

У свему овоме испливава вера да се знањем може постићи много тога у животу. Иако су интернет и друштвене мреже у великој мери подлокали ауторитет науке, Кисинџеров пример говори да у моћ знања ипак треба веровати.

Ипак, без обзира на све што је постигао и на све његове таленте Хенри Кисинџер је био дубоко несигуран човек. Зашто је то било тако, тешко је одговорити, поготово укратко, али чињеница да је је она клетва "имати па немати", када су његова породица и он напуштањем Немачке и Хитлеровим прогонима изгубили све и почели од нуле, играла битну улогу у свему томе.

Неисигурност и осећај аутсајдера биле су само неке од ствари које су га спојиле са Ричардом Никсоном. Тако су, уједињени у несигурности и осећају одбачености, прислушкивали блиске сараднике, имали неконтролисане изливе беса према њима и стално страховали да ће им ту тешко стечену моћ неко узети из руку.

Кисинџер је зато још за живота настојао да што је могуће више исконтролише како ће га историја памтити и покушавао је да на то утиче свим силама.

У тестаменту постоји одредба која се односи на део новца који Кисинџер оставља да му се подигне адекватан споменик на чувеном војном гробљу Арлингтон, иако по правилима самог гробља тако нешто није могуће и мора се прилагодити величини споменика која је прописана.

Очигледно је да се Кисинџеров его се није смањио, чак ни после смрти.

Будућност

Како ће историја памтити Хенрија Кисинџера питање је од милион долара. Ипак, ако се по јутру дан познаје, неће му недостајати ни љубави, а ни мржње.

Недавно је Вашингтон пост објавио чланак који тврди да Кина покушава да пронађе неког у Сједињеним Државама ко би био мост према америчкој администрацији уместо Хенрија Кисинџера. 

Избор је сужен на контроверзног милијардера и предузетника Илона Маска, извршног менаџера Блекстоуна Стивена Шварцмана, бившег државног секретара Џона Керија, али и Кисинџеровог блиског пријатеља, некадашњег студента и професора Харварда Грејема Елисона, коме се и даје највише шанси.

Стандард који се тражи је неко ко би имао сличне квалитете које је имао сам и Кисинцер. Другим речима, и после Кисинџера, постојао би опет неки Кисинџер.

Кинези не сматрају да је ико 100 одсто добар и да увек постоји неки проценат лоших особина у сваком човеку. Мао Цедунг је говорио да је Стаљин био 70 одсто добар, а 30 лош, односно, 70 одсто у праву, а 30 у криву. Исту пропорцију је касније Денг Сјаопинг користио да оцени Маову личност.

Кад је у питању личност Хенрија Кисинџера сасвим је јасно да се проценти доброте и покварености разликују у зависности од тога којој од три велике групе људи припадате.