Како сам преживела ураган пете категорије: Лична прича из Сарасоте на Флориди

Понедељак је био леп, сунчан, миран. Али у ваздуху и стомаку осећала се нервоза, неизвесност, несигурност! Продавнице су биле препуне. Све се куповало, а највише вода и храна која може да траје и да се једе и када нема струје. Мало се причало, али се неизговорено гласно чуло! Бензинске пумпе су биле препуне. Негде је понестајало бензина. Све што је требало унети унутра, уносило се, обезбеђивали су се прозори и врата са панелима.

Уторак је текао. На друмовима је било много мање возила. Школе и све установе су биле затворене. Полице у продавницама биле су скоро празне. Последње су се затварале у 15 часова.

Отворена су склоништа. Град је обезбедио бесплатан превоз сваком ко није могао сам да дође. Евакуација је сада била обавезна за зоне А, Б и Ц. Школе су углавном места која се користе у овим условима. Упутства за људе који су долазили овде била су штампана на енглеском, шпанском, руском и украјинском. Невоља нас уједини! Покаже нам пут ка смислу – једно је људско биће.

Среда ујутро. Вести и даље најављују супер ураган пете категорије! Напољу је мирно, али сиво. Ипак, проналазим стидљиве наговештаје светлости. Сунце је негде изашло!

Полако почиње да ромиња киша. Комшије прекопута су под великим притиском. Одлучују да се евакуишу.

Други људи долазе у стан до њиховог, код пријатеља, јер је овде сигурније него где они живе. Предајем кључеве од стана младом брачном пару, чији пријатељи нису ту, али кључеви јесу!

Спасиоци још једном иду од врата до врата кућа на острвима у зонама А и Б. Пошто су закуцали на сва врата и помогли евакуацију онима који су хтели да пођу, напуштају острва.

У среду око 15 часова, једна за другом, екипе спасиоца објављују да више не могу ићи у помоћ. Брзина ветра је прешла 72 километра, када постаје опасно бити на путу. Упозоравају нас да не отварамо врата, јер када ветар досегне брзину од 92 километра, врата која смо отворили постају тешка 450 килограма, па ако нисмо толико јаки да их можемо затворити, треба спутати знатижељу и не отварати их!

У 15:30 метеоролог са локалне станице саопштава спасоносну вест – ветар попушта, а ураган са категорије пет предвиђа се да ће ударити брзином од „само“ 200 километара.

Иако знам да директно иде на Сарасоту, осећам како ми се тело поново буди у нади! У ТВ студију, који је сада на нивоу 70-их, јер се ТВ станица евакуисала на друго место, користе се мобилни телефони за интервјуе. Водитељи држе једни другима микрофоне како би се чуло шта говоре, и почиње да се осећа олакшање! Водитељи постају отворенији, деле своје личне приче, прискачу једни другима у помоћ. Израз на њиховим очима се мења, од страха и умора до наде.

У 17:30 стиже упозорење – останите ту где сте! Милтон нам се приближава!

Кабловска телевизија и интернет престају да раде. Одлазим у своје сигурно место – купатило! Радио и телефон, вода, јабуке, грицкалице и хлеб су ту. Прострла сам простирку за јогу на под, неколико ћебади и јастука!

Гувернер Флориде и цео његов тим у хитним ситуацијама током дана дају савете, обавештавају шта се догађа и како су спремни да помогну. Говоре да је ово један од ретких, а можда и једини ураган који удара једну страну Флориде као ураган и напушта је као ураган, ударајући ветром, водом из мора и неба, и највећим бројем торнада икада забележених! Као и увек у кризним ситуацијама, показују организованост, спремност, солидарност и поштовање једних према другима!

Драге особе из целога света, пријатељи, студенти и колеге шаљу ми поруке бриге, наде и молитве. „Само мисли на лепе тренутке!“ Осећам блискост и топлину која ми даје снагу, захвалност и наду!

Пратим ударе ветра, све јаче и јаче. Долазе са свих страна. У једном тренутку чини се да јачи не могу бити! Наслућујем падање грана дрвета. Молим се да ми прозори и кров остану.

Са радија слушам да је горњи део урагана додирнуо копно. Питају да ли је то ударац који смо чекали. Објашњавају да није, да тек када половина ока урагана пређе копно, рачуна се да је ударио.

У сваком тренутку човек учи...

Разговарају са новинаром који је са друге стране Флориде у Џексонвилу да ли се спремио ако изгуби струју. „Све је спремно: ту ми је ташта и моја мама, и спремни смо за забаву!“

Стиже вест да је ураган ударио у плажу Сијеста, најлепшу плажу у САД, која је понела ову част неколико пута. Значи, горе бити неће. Ветар бруји ли бруји, али знамо да неће бити горе. Какво олакшање!

Одважавам се да изађем из купатила. Осећам да се снага ветра смањила. Полако отварам врата. Мрак је. Тренутак тоталног мира у ваздуху. Ни травка се не помера. Видим да се дрво поред мене срушило на паркинг, на коме нико није оставио своја кола, са стране је неколико великих грана. Захвална сам што је промашило мој кров, прозоре и врата!

Мислим све је готово. А није! Био је ово ураган са два велика ударца, други још јачи од првог. Губимо струју. Настаје потпуни мрак. После сат времена све је поново мирно! Узимам млеко из мрачног фрижидера и испијам целу флашу!

После неколико сати буде ме звуци жаба у свом чувеном хорском певању, највеселијој Оди радости И невероватан мир мрака!

Јутро је освануло са сунцем.