Блиски исток пред изазовима рата – никада не прекидај непријатеља док прави грешку

Данас, групе које укључују снаге под контролом сиријског председника Асада, Хезболах, Хуте и различите ирачке групације више нису заступници иранских интереса, већ партнери који имају своју локалну аутономију и међусобну координацију.

Напади Хамаса који су започели 7. октобра прошле године подстакли су Израел да настави с прокламованим новим приступом деловању против Ирана и шире „осовине“ јер су се доносиоци одлука у Тел Авиву суочили с болним сазнањем да претходна израелска стратегија једноставно није успела да осигура њихову националну  безбедност.

Иран прикривао улогу у "осовини"

Поред рата у Гази, Израел од  јесени прошле године настоји да плански неутралише кључне координационе центре „осовине отпора“, као и иранске војне и материјалне ресурсе и истакнуте личности ван својих граница.

На другој страни, Иран је настојао да систематски креира уверење да својим поступцима настоји да избегне шири регионални сукоб, што је врло вероватно снажно утицало на израелске процене ситуације и креирање новог приступа проблему. Истовремено, Иран је дуго покушавао да прикрије своју улогу у „осовини“ трудећи се да на уверљив начин демантује постојеће спекулације.

Следећи такав приступ, Иран је одбијао  да директно одговори на присутне израелске провокације, одлучивши се да у ту сврху  ангажује снаге „осовине“ или да потпуно заобиђе конфронтацију што је у крајњој линији довело до низа унутрашњих и регионалних критика које су ишле у прилог уверења да је Иран изгубио способност стратегијског одвраћања.

Склоност ка ризику

Директни  удари на Израел с првенственим  циљем обнављања стратегијског концепта  одвраћања такође су показали и другачију иранску процену ситуације, али и изражену склоност ка  ризику.

За званични Техеран, његов одговор је имао за циљ да дефинише нове црвене линије у постојећем сукобу са Израелом, стављајући јасно до знања да Иран располаже одговарајућим ресурсима и да ће сасвим сигурно узети ствари у своје руке ако се израелска кампања деградације свеукупних борбених потенцијала Ирана и његових партнера буде наставила.

Динамика актуелних догађаја је такође могла бити кључна у процесу доношења одлука у Техерану.

Свестан да је у блиској будућности на помолу шира директна ескалација са Израелом, као и између Израела и Хезболаха, Иран  је очигледно настојао да убрза постојећу хронолошку трајекторију догађаја, рачунајући да је било какву ескалацију конфликта боље извести пре америчких избора него касније.

Лако је пожурити са закључком, а многи већ јесу, да је минули ирански напад био огроман неуспех с обзиром на скоро савршену стопу пресретања иранских дронова и пројектила од стране дубоко ешалониране израелске противракетне одбране.

Да је намера Ирана била да нанесе стратегијски удар по  Израелу и његовим војним капацитетима, иранска страна сасвим сигурно не би одустала од изненађења као кључног елемента војних операција. У самој стварности, десило се сасвим супротно, Иран је о својим намерама обавестио  САД, као  и неколико арапских и европских престоница и уверио их да ће њен удар бити релативно ограничен.

Уместо да доследно примени офанзивни приступ планирању и извођењу операције која би значајно изазвала и евентуално савладала  израелску одбрану, иранска страна је учинила сасвим супротно.

Да је Иран покушао да нанесе озбиљне губитке  Израелу, свакако би ангажовао већи број брзолетећих и прецизно вођених балистичких пројектила, дајући Израелу врло мало времена да се припреми и одговори.Такође, у том случају би се могла очекивати и значајнија  интеграција  борбених потенцијала иранских регионалних савезника, посебно офанзивног Хезболаха, у своју операцију, претварајући је  у прави сукоб на више фронтова и тешко решиву ноћну мору за Израел.

Иран приморао Израел и САД да потроше више од милијарду долара

Ни у ком случају се не може и не сме занемарити ни обавештајни аспект читаве операције Иако је тешко поверовати да је у потпуности уобличена, иранска слика израелских одбрамбених способности, као и спремности његових партнера у региону се вишеструко  побољшала.

У потенцијалном рату исцрпљивања са Израелом, такве информације и процене биле би од непроцењиве вредности за Иран. У том смислу, ако би се изводили закључци искључиво у односу на претпостављени ирански стратегијски циљ – ојачање капацитета  система одвраћања и покушај дефинисања нових  правила ангажовања у евентуалном сукобу са Израелом – ирански напад је био углавном успешан. Слободно се може тврдити и да је Иран показао знатно више способности током планирања и извођења ове операције него што би његови критичари желели да признају.

На финансијском плану, Иран је приморао Израел и САД да потроше више од милијарду долара како би се супротставили његовом нападу. То није безначајан исход, с обзиром на то да је Иран платио отприлике десет пута мању цену.

У фискално ограниченом и политички запаљивом окружењу у Вашингтону, повећање америчке војне помоћи Израелу у овом моменту  није сасвим загарантовано што се у анализи исхода минуле операције ни у ком случају не би смело занемарити.

Као и све познате офанзивне акције, и иранска је произвела  приличну дозу нежељених ефеката. Главну негативну последицу по Иран представља сасвим известан виртуелни крај међународне изолације Израела због катастрофалног вођеног рата у Гази.

Огромне и неопростиве грешке у Гази

Многи ће се сложити да  је Иран овог пута прекршио једну од чувених Наполеонових максима да „никада не треба прекидати свог непријатеља док  прави грешку“.

Заиста, Израел јесте починио низ огромних и неопростивих грешака у Гази својим колективним кажњавањем палестинског народа, али након минулог иранског напада, Запад је чврсто стао иза Тел Авива.

Јордан, а вероватно и Саудијска Арабија су учествовали у размени обавештајних  података, ставили на располагање своје војне ресурсе и оборили низ иранских дронова у свом ваздушном простору што је у добром делу светске јавности створило  моћну слику Арапа, Западњака и Израелаца који се окупљају како би  се супротставили заједничком непријатељу.

Ипак, у стварности  тешко да је таква коалиција ефикасна или јединствена као што се чини на први поглед. Заливске државе немају интереса за војну конфронтацију са Ираном због чега су експлицитно ставили до знања и Израелу и САД да се неће придружити антииранским акцијама или реторици спречавајући унапред  америчку војску да користи њихову територију за покретање евентуалних напада на Иран.

Изнад свега, америчка интервенција је била кључна за тактички успех Израела. Распоређивањем борбених авиона пресретача и разменом обавештајних података са Израелом о иранским војним активностима пре и током напада, САД су показале да упркос својој војној способности, Израел у великој мери зависи од америчког неформалног безбедносног кишобрана.

Ратна динамика у неизвесној зони

Израел се сада суочава с готово идентичном дилемом коју је Иран имао непосредно пре напада: како  одговорити у циљу  одржавања постојећег нивоа свог одвраћајућег фактора, али без изазивања сукоба великих размера са Ираном, чему се, што је важно напоменути, снажно  противи Вашингтон.

Израел би у датој ситуацији  могао бити приморан да одговори јер ни у ком случају не жели да направи преседан за будуће иранске операције. Међутим, ако жели да сачува новонасталу коалицију и делом реафирмисане међународне симпатије, мора да избегне опасност даље ескалације и да се припреми за дужу игру дипломатског и војног карактера.

Ратна динамика Израела и Ирана је на тај начин ушла у неизвесну зону. Потенцијал за обострано погрешну перцепцију и процену ситуације се ближи свом врхунцу. Из тог разлога се потреба хитне деескалације  тренутно чини најважнијом, али и Техеран и Тел Авив нису у стању да сами дођу до ње.

Америчка дипломатија у том процесу свакако има кључну улогу, али на Блиском истоку који је тренутно само наизглед мање под америчким утицајем него што је био раније, снажно је присутна  и дипломатија заливских држава. За њих постојећа ситуација представља прилику да се активно укључе у покушај решавања конфликта и на тај начин појачају свој растући утицај у региону чија је безбедност неспорно угрожена.

Најзад, директан ирански напад дроновима и ракетама на Израел који је трајао свега неколико сати променио је давно утврђене параметре војног ангажовања две међусобно супротстављене државе.

Блиски исток се на тај начин опасно приближио ширем сукобу који ће, ако се ускоро  не обузда, имати далекосежне ефекте широм традиционално и историјски трусног региона.