Викторија Нуланд, од Пушкина до Мајдана

"Одлазим из Кијева охрабрена јединством, резултатима и потпуним стратешким значајем Украјине... Путина ћемо лепо изненадити на бојном пољу и Украјина ће имати озбиљне успехе", рекла је једна од најмоћнијих жена Вашингтона, Викторија Нуланд пре него што је крајем јануара последњи пут као званичник Стејт департмента напустила Кијев.

Два месеца касније, поднела је оставку на место подсекретарке за политичка питања у Стејт департменту, чиме је окончана три и по деценије дуга дипломатска каријера током које је била узданица шесторице председника, десет државних секретара и кључни фактор у америчким покушајима решавања серије светских криза.

Уз државног секретара Ентонија Блинкена и саветника за националну безбедност Џејка Саливена називана је кључном особом америчке спољне политике у администрацији председника Џозефа Бајдена и главним инспиратором серије контроверзног потеза Вашингтона, укључујући диверзију гасовода "Северни ток 1 и 2", као игнорисања напетости које су пре три месеца Блиски исток довеле на ивицу пропасти.

"Нуланд је била посвећена да у администрацији председника Џозефа Бајдена врати дипломатију САД-а у центар спољне политике и ревитализује америчку глобалну политику", рекао је државни секретар Ентони Блинкен поводом одлуке Нуланд да се пензионише.

Каријеру у Стејт департменту почела је недуго пошто је на универзитету Браун 1983. године дипломирала на катедри за руски језик, политичке науке и историју. Избор студија, у великој мери, обележио је и њен дипломатски пут.

Од 2014. године, када је криза на релацији Москва - Кијев напросто експлодирала, била је велики противник руске политике и једнако упоран заговорник тезе да украјинске власти од Запада морају да добију сву неопходну економску и војну помоћ.

Нуланд је била шеф кабинета државног секретара у време прве администрације Била Клинтона, заменик саветника за националну безбедност Дика Чејнија, највиши дипломата за Европу и амбасадор при НАТО-у. За време другог мандата Барака Обаме, од 2013. до 2017. године вршила је дужност помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове.

Сарадници у Стејт департменту описивали су је као "борбеног либерала", чије су се амбиције повремено сударале са арогантном спољном политиком коју је спроводила.

Била је најгласнији заговорник примања Украјине и Грузије у НАТО, без обзира на руске резерве. За време администрације Барака Обаме лично је подржавала протесте у Кијеву, а фотографија Викторије Нуланд како дели храну демонстрантима на тргу Мајдан довела је до чувеног дипломатског сукоба са тадашњим руским амбасадором при УН, Виталијем Чуркином који је иронично приметио да "Украјинци једу Американцима из руке".

Пре тачно десет година, објављивање њеног телефонског разговора са тадашњим америчким амбасадором у Кијеву Џофријем Пијатом изазвало је до сада највећи кризу у односима Вашингтона и Брисела, која је решена тек после озбиљне дипломатске акције бивше шефице ЕУ за безбедност Кетрин Ештон подржане ауторитетом Ангеле Меркел.

У том разговору, чије је објављивање стављано на терет руским обавештајцима, Викторија Нуланд се прилично гласно противила напретку политичке каријере некадашњег боксерког шампиона Виталија Кличка, док је покушај Европске уније да се умеша у изборни процес у Украјини прилично грубо одбацила.

Њена реченица "F... the EU" изазвала је прави курцшлус у односима САД и ЕУ, односно представљала је кулминацију хладних односа две савезничке стране око украјинског питања.

Немачки "Франкфуртер алгемајне цајтунг" је, тада, написао да је, упркос оправданим критикама на рачун ЕУ, тешко показати да је америчка дипломатија пронашла пут ка извору мудрости.

Током рата, који већ две године бесни у Украјини, била је мозак казнених мера против Русије и уз Блинкена покретач широке акције прикупљања различите војне опреме за украјинске снаге безбедности.

Амерички новинар и добитник Пулицерове награде, Симор Херш је Викторију Нуланд навео као инспираторе уништавања гасовода "Северни ток 1 и 2", што је Вашингтон много пута од тада демантовао, сваљујући кривицу на неидентификоване проукрајинске рониоце.

Удата је за Роберта Кигана, једног од идеолога америчких неоконзервативаца, који је временом прерастао у неолибералне интервенционисте. Наводио је чврсте везе радикалних исламиста са режимом Садама Хусеина у Ираку, док је 2008. године био саветник тадашњег председничког кандидата републиканаца, Џона Мекејна.

Напустио је републиканску странку 2016. године, жестоко критикујући одлуку те партије да на председничким изборима кандидује Доналда Трампа, кога је назвао "политичким Франкештајном".

Европске дипломате описују је као жену која се "не служи дипломатским, већ идеолошким речником".