Дојче веле: Хиљаде случајева злостављања у Протестантској цркви

„Ово је мрачан дан за Протестантску цркву у Немачко“, каже Детлеф Цандер. "Данас би у ствари требало да звоне сва звона и да се заставе спусте на пола копља."

Цандер је данас ушао у шездесете, а као дечак је био жртва сексуалног злостављања у црквеним институцијама. Добио је реч одмах након председнице Савета Евангелистичке цркве у Немачкој (ЕКД), Кристен Ферс и Зандерс каже: „Али за погођене је ово добар дан.“

За Евангелистичку односно Протестантску цркву то је био дан моралне катастрофе: након детаљног истраживања бискупија и заједница широм Немачке, стручњаци су утврдили да је број случајева сексуалног злостављања малолетника код њих на истом нивоу као и у Римокатоличкој цркви. А утврђено је и то да у Протестантској цркви још нема праве жеље за суочавање с тим злочинима. 

Барем троструко више

Већ дуже време се зна за Цандера и то да је он као дете годинама био сексуално злостављан у једном дому под управом Протестантске цркве. Његово присуство на представљању истраживања „Сексуално насиље и други облици злостављања у Евангелистичкој цркви и дијаконијама у Немачкој“ даје додатну тежину тим открићима. Он каже: „Почните коначно нешто! Озбиљно схватите погођене! Немојте и данас да се према њима понашате као према жртвама!“ Све то звучи као оптужба.

На готово 870 страница извештаја наводи се да је у протеклим деценијама било најмање 2.225 жртава и 1.259 осумњичених починилаца. Али, то је само „врх леденог брега“, каже Мартин Вацлавик, професор социјалног рада на Високој школи у Хановеру, који је био руководилац тог истраживања. Његова груба процена гласи да је и број жртава и број починилаца вероватно троструко већи – око 9.355 малолетних жртава и око 3.500 криваца. Од утврђених злочина, добра трећина су пастори или други људи из Цркве. А кривична дела су се догодила у свим институцијама Протестантске цркве – у дечјим домовима под њиховом управом, баш као и у институцијама дијаконије и у жупама.

Тешко лицемерје особитост читаве Цркве

Вацлавик не само да набраја злочине, он је присиљен и да готово нечувеним речима критикује комплетну Протестантску цркву у Немачкој. Каже да у њој постоји „институционална тромост“ и „патологизација погођених“, да има „замућивања и пребацивања одговорности“ и да то није само ствар појединаца, већ „институционални феномен“ Евангелистичке цркве. Другим речима: нико није крив, а ако јесте, то је увек неко други. Вацлавик се сувише често сусретао с представом званичника протестантске цркве да су они „она боља Црква“, да је у њој раширено „идеализујуће самопоимање“.

Притом наглашава да је „структурална особина евангелика“ да шире илузију хармоније уз неспособност да се суоче са сукобима у „миљеу братства“.

Није претерано рећи да Протестантска црква у Немачкој након представљања овог извештаја више неће, а и не сме да остане онаква каква је била. Много година је била у сенци огромног проблема у Католичкој цркви у којој је скандал са злостављањем избио још 2010, па онда и 2014, све до 2018. Чак три године пре Протестантске цркве која је то урадила тек у децембру 2023, Католичка црква се договорила о јединственим критеријумима обраде случајева с Независним повереништвом за случајеве сексуалног злостављања деце (УБСКМ) из Берлина.

Целибат није главни проблем

Све то отвара још много питања: дуго се баш од протестантских верника могло чути да је у Католичкој цркви очигледно проблем целибат и њихово строго виђење сексуалног морала, на пример код хомосексуалности.

Притом је знаковито то да су најспектакуларније оставке у Протестантској цркви дошле од две водеће и истакнуте представнице цркве: 2010. је у Хамбургу оставку дала Марија Јепсен, иначе прва лутеранска бискупкиња у читавом свету која је то постала 1992. Како се чини, она је знала о сексуалном напастовању једног пастора, али није урадила ништа.

А недавно је, у јесени 2023. одступила са дужности и тадашња председница Савета Евангелистичке цркве у Немачкој Анете Куршуц. Она није била оптужена за саучесништво или заташкавање, већ за лоше управљање кризом. Готово се чини да мушки црквени великодостојници имају већу способност самодисциплине.

Тек на крају представљања извештаја и именом је прозван још један високи званичник Протестантске цркве: Хајнрих Бедфорд-Штром који је до 2021. био на челу Савета цркве. Он јест проговорио о сексуалном злостављању малолетника у Евангелистичкој цркви, али тек пар недеља пре краја свог мандата. Он тек треба да објасни како је могуће да је тек тада сазнао за злочине.

„Како су католици могли?“

Актуелна вршитељка дужности председнице Савета, Кристен Ферс, најпре ће у различитим црквеним институцијама да покрене расправе о налазима истраживања, али о могућим последицама се неће одлучивати пре следећег синода цркве који би требало да буде одржан на јесен.

На представљању истраживања она је морала и да одговара на оптужбу да је у 20 покрајинских евангелистичких цркава у Немачкој сувише често било ускраћивања увида у личне податке чиме је "свесно“ отежана истрага и због чега је тамо било немогуће одредити тачније бројеве. Ферс то објашњава „несрећном немогућношћу“ тих канцеларија цркве.

Томе се пред окупљенима гласно успротивио Харалд Дреслинг, угледан психијатар форензике који је такође учествовао у истраживању. Католичка црква у Немачкој је у истраживању у њеним редовима истражитељима дала увид списе 38.000 њених званичника, укључујући и „историју премештања“ из којих се може закључити да ли је постојао покушај заташкавања. „Такве бројке код Евангелистичке цркве“, каже Дреслинг. Представник жртава, Детлев Цандер додуше може да посведочи да у Евангелистичкој цркви нема јасне вертикалне хијерархије, јер је то својеврсна „федерација“ покрајинских цркава, али баш ту структуру он назива „основом за сексуално насиље“.

„Не верујем Цркви“

На представљању истраживања посебно су упечатљива била сведочења жртава – барем у томе се барем даље отишло од католика који на представљању свог истраживања 2018. нису позвали и њих. Ипак, ни жртвама није лако да се поново суочавају с оним кроз шта су прошли, па је тако рецимо Катарина Крахт само тешком муком и речима које су јој стално запињале у грлу, сведочила како ју је као девојчицу злостављао протестантски свештеник. Како је касније сазнала, она није била једина: то је био серијски починилац који је силовао још дванаест девојчица, а можда и више.

Ипак, она позива да се не гледа само на бројеве и на структуре, већ да се обрати пажња на жртве и то како да им се помогне. „И ту, нажалост, опет чујем да све остаје на лепим речима.“ Јер за жртве, како каже, „Црква више није прави саговорник“.