Родитељи и ђаци злостављају наставнике у Јужној Кореји – учестала самоубиства просветара

Ових дана у Јужној Кореји медији брује о мање или више необичним епизодама из школа и обданишта.

Једна врста медијског чуда постао је случај жене која је изметом упрљану пелену свог детета бацила у лице васпитачици незадовољна начином на који се она односила према њему. Велику пажњу привлачи и вирални снимак средњошколке која се подсмева професору зато што је покушао да је заустави да не побегне с часа, тако што га оптужује за физичко малтретирање јер је повукао њену торбу. На снимку она га између осталог самоуверено грди и речима да је заборавио да је она нечија "драгоцена ћерка".

Оба случаја су у жижи медија јер се у азијској земљи с педесет милиона становника последњих месеци жустро дебатује о проблему ерозије ауторитета наставника и малтретирању које они подносе од ученика и њихових родитеља.

Учестала самоубиства просветара 

Тај проблем је постао једно од актуелних горућих друштвених питања због низа самоубистава наставника током лета, покренуо је масовне протесте просветара и на видело изнео широки спектар проблема у вези с њиховим законским и друштвеним статусом.

Наиме, за само два месеца током прошлог лета, почев од јула, четири наставника основних школа у Јужној Кореји су себи одузела живот. Црне статистике показују да је од 2018. до јуна ове године у тој земљи самоубиство извршило око сто наставника основних и средњих јавних школа.

Мада нису познати детаљи о узроцима тих трагедија, бар када је реч о поменута четири случаја јасно је да је, поред преоптерећености послом и дугог радног времена, битну улогу одиграло малтретирање које су жртве претрпеле од родитеља ђака. 

Саосећање јужнокорејске јавности нарочито је привукао случај двадесеттрогодишње наставнице из Сеула, након чије смрти су у јулу отпочели масовни протести просветних радника, који су трајали до почетка септембра и на свом врхунцу окупили око 200.000 људи. Куриозитет је да је она руку на себе дигла на радном месту само пет месеци након што се запослила.

Пад с друштвеног пиједестала?

Јужна Кореја је средина у чијој је култури вековима доминирао традиционални конфучијански систем вредности у којем важно место има поштовање према старијима и особама на друштвено важним положајима, па су школски наставници и универзитетски професори, и уопште учени људи, дуго били изразито поштовани, те уживали добар углед и друштвени статус упркос релативном сиромаштву.

Ово посебно стога што су у конфучијанској мисли морално васпитање и стицање свих врста знања, а нарочито оног које доприноси усавршавању личности, есенцијални за постизање друштвене хармоније, мира и просперитета. Просветари као носиоци образовања и моралног васпитања отуд су традиционално важили за врло важне и угледне чланове заједнице, према којима је провокативни, антагонистички однос био незамислив.

Међутим, у последњих деценију и по, однос родитеља и ученика према њима се драстично мења, због чега се многи просветни радници не само сусрећу с непоштовањем већ постају жртве менталног и физичког насиља. 

О томе сведоче и подаци истраживања које је спровело Министарство образовања, по којима видно расте број случајева у којима се наставници жале на малтретирање и траже помоћ и заштиту власти. У прошлој школској години, на пример, забележено је више од 2.000 званичних жалби просветних радника на понашање деце, у односу на нешто више од 1.100 за читав период од 2018. до 2022. Такође, док је у 2021. години 437 наставника у Јужној Кореји затражило помоћ због претећег понашања и насиља ђака, десет година раније то је учинило њих 287.

Штавише, прошле године у Јужној Кореји се од депресије лечило више од 158.000 просветних радника, укључујући ту и васпитаче у обдаништима, у односу на нешто више од 88.000 у 2018.

Узроци промене друштвеног положаја просветних радника

Повод за промену односа ђака и родитеља према наставницима је пре свега јачање индивидуалистичких вредности и дискурса о правима детета западног порекла, који разарају стари конфучијански поглед на свет у којем се строго васпитање, укључујући ту и физичко кажњавање непослушне деце у учионици, сматрало неопходним ради изградње личности.

Односно, крајем прве деценије овог века медији у Јужној Кореји почели су да интензивно извештавају о случајевима у којима су наставници грубо кажњавали децу, што је, поред згражавања, дебата и јавних протеста, временом довело и до формулисања законске регулативе која родитељима омогућава да властима пријаве професоре за малтретирање без конкретних физичких доказа.

Тај закон из 2014. године дао је велику моћ родитељима: они сад могу да, по свом нахођењу, покрену поступак за суспензију и смену просветних радника изговарајући се наводним вербалним малтретирањем и понижавањем детета чак и у случају када је наставник просто укорио ђака или му дао лошију оцену.

Да би избегли покретање дисциплинског поступка, образовни радници су присиљени да трпе дуге придике, да се извињавају за оно што нису учинили и правдају мушичавим родитељима за "грехе" као то што нису похвалили њихово дете једнако колико неко друго или зато што су га пред разредом опоменули да не прича.

Та слабост наставника, наравно, није промакла ђацима, од којих је неки злоупотребљавају како би их исмевали и провоцирали. Такође, опасност од суспензије на основу "емотивног малтретирања", чија је дефиниција врло растегљива, навела је многе наставнике да потпуно одустану од покушаја да уведу било какву дисциплину у учионицу. Они су присиљени да се уместо образовањем и моралним васпитањем деце баве личним преживљавањем.

Поједини јужнокорејски психолози тврде да су међу родитељима који злоупотребљавају закон да би малтретирали просветне раднике у великом броју они који су у раној младости сами доживели физичко кажњавање или понижавање пред другим ђацима и презир и агресију коју осећају према својима некадашњим наставницима сада пројектују, односно искаљују, на невине просветне раднике.

Један од фактора који доприноси повећаном мешању родитеља у рад просветара је и њихова фиксација на успех детета, која је последица анксиозности карактеристична за врло компетитивна далекоисточна друштва, у којима и од степена успеха на нижим нивоима образовања у доброј мери зависи проходност на најугледније универзитете, од чега даље зависи запошљавање и самим тим висина прихода и квалитет живота. 

Социолози верују и да чињеница да већина јужнокорејских парова сада има само једно дете доприноси њиховој опсесији да га заштите и од најмање тешкоће, те му све омогуће и олакшају, макар и по цену да шиканирају наставнике и од њих силом извлаче добре оцене.

Још један друштвени елемент који последњих деценија мења став родитеља према просветним радницима је и чињеница да је образовање у приватним школама постало не само ствар престижа већ и потреба због растуће разлике у квалитету наставе која се нуди у приватним и јавним школама. Чињеница да скупо плаћају услугу образовања неке родитеље наводи на помисао да имају право да много тога захтевају од наставника.

Министарство образовања тражи решење

Јужнокорејско Министарство образовања сада настоји да изнађе решења за заштиту особља школа од малтретирања. Између осталог, најављују се увођење праксе обавезног снимања телефонских позива родитеља, коришћење четбот система за пријем приговора родитеља који ће ограничити њихов директан контакт са наставницима и стално запошљавање правника у основним школама, који ће бити на располагању наставницима.

Међутим, има и оних који тврде да је злостављање наставника, као и строго кажњавање деце у не тако давној прошлости, део шире "културе малтретирања" у Јужној Кореји, па се захтевају решења која надилазе одређену професију или појединачни сегмент друштва. 

Слично томе, може се сматрати и да је поменути низ самоубистава наставника прошлог лета такође део шире праксе или културног феномена "епидемије" самоубистава који је својствен Јужној Кореји. Сличне серије тих трагичних чинова у земљи раније су бележене и, на пример, међу фабричким радницима који су протестовали за побољшање својих права или јавним личностима попут певача и глумаца и њиховим обожаваоцима.