Спас за азијске произвођаче – Американци полако одустају од санкција за тајванска и јужнокорејска предузећа која продају чипове Кини

Тајвански и јужнокорејски произвођачи чипова, након неколико година притисака, изгледа коначно могу да предахну. Наиме, америчка администрација је, чини се, одлучила да им више не прави (веће) проблеме због пословања у Кини – влада у Вашингтону ће им дати трајно изузеће од америчких санкција којима су изложени ентитети који кинеским компанијама и држави уступају чипове, опрему за њихову израду или знања за њихов развој.

Чини се врло нелогичним, па и арогантним да влада у Вашингтону узима на себе да брани компанијама других земаља да раде у трећој, али америчко законодавство даје Бајденовој администрацији за право да одлучује о томе како ће трговати са производима и опремом који у себи садрже патенте америчких фирми, макар они били и дело руку страних радника и постројења.

Попуштање санкција

Током ове године, под притиском Вашингтона, америчким санкцијама у области полупроводника придружиле су се и јапанска и холандска влада, што је додатно отежало ситуацију за кинеску привреду и стране компаније које се у значајној мери ослањају на кинеско тржиште.

Међутим, ситуација се сада донекле мења. Највећи тајвански и светски произвођач чипова по наруџби "ТСМЦ", пишу ових дана медији на том острву, добио је од америчке владе једногодишње продужење привременог изузећа од економских санкција у форми дозволе да настави снабдевање кинеских муштерија својим чиповима произведеним у кинеском граду Нанкингу.

Тајванска компанија, која је основана 1987. године и чипове по наруџби прави не само за кинеске већ и америчке компаније као што су "Интел" и "Нвидиа", сада верује да ће стећи и сталну дозволу за рад фабрике у Нанкингу, јер је од америчког Министарства трговине добила позив да се пријави за трајно изузеће од санкција.

Штавише, по извештавању новинске агенције Jonhap, почетком октобра јужнокорејски дивови "Самсунг електроникс" и "СК Хајникс" добили су трајне дозволе од администрације у Вашингтону за увоз савремених машина за производњу чипова америчког порекла за потребе својих фабрика у Кини.

С обзиром на то да је месец дана раније америчка влада тим компанијама дала и изузеће од прописа који ограничава улагање у ширење пословања у вези са чиповима у Кини на само 100.000 долара, то значи да оне сада могу и да слободно инвестирају у проширење и осавремењавање својих производних капацитета у Кини. (Није, додуше, извесно да ће оне и заиста наставити крупнија улагања у Кини због могућности да се политички односи између САД и њених савезника, укључујући ту и владу у Сеулу, са једне и Кине са друге стране погоршају, те да влада у Вашингтону повуче дозволе које је издала).

С обзиром на то да скоро сви чипови и производни процеси за њихову израду садрже одређене делове које су у прошлости патентирале америчке компаније, и страни произвођачи полупроводника и опреме за њихову израду морали би да се повинују тим америчким прописима и прекину пословање с Кином ако не желе да их САД кажњавају затварањем америчког тржишта за њихово пословање, одузимањем имовине коју поседују у САД и томе слично.

Неколико година трајале су дебате и дипломатски и економски притисци да тајванска, јужнокорејска и јапанска предузећа престану са испорукама напредних чипова и материјала, опреме и знања за њихову производњу Кини, те преусмере своје пословање у САД и друге војнополитичке савезнице из блока које предводи Вашингтон.

Ово како би се умањила њихова зависност од кинеског тржишта, формирао ланац снабдевања унутар војнополитичког блока којим руководе САД независан од кинеске радне снаге и компоненти, те истовремено успорио економски раст и војно јачање најмногољудније земље света.

Ти притисци кулминирали су у октобру прошле године, када је влада у Вашингтону и званично донела до сада најпотпунију законску регулативу која предвиђа санкције свим компанијама (укључујући ту и стране) које уступе чипове и опрему која садржи америчке патенте кинеским предузећима.

Разлози за поштеде

Сличним трајнијим поштедама се нада и Јапан, чији произвођач опреме за израду чипова "Токио електрон" у Кини остварује лавовски део својих прихода.

Треба рећи, да су све поменуте фирме у првој години од одношења америчких санкција биле истих привремено поштеђене како би им се дало времена да се прилагоде новонасталим условима. Оно што је сада ново је то да се те поштеде додатно продужавају, односно, полако прелазе у трајне дозволе.

Стога се намеће питање: Шта је приволело владу у Вашингтону на такве дугорочне или трајне уступке?

Односно, да ли је реч о компромису са владама у Сеулу, Тајпеју и Токију, које су у корист својих предузећа, која се у врло великој мери за своју добробит ослањају на пословање у Кини, лобирале код креатора политике у Вашингтону да прилагоди своју стратегију економског обуздавања Кине?

Рецимо, "СК Хајникс" поседује две фабрике полупроводника у Кини, у градовима Далијен и Вуси, где прави НАНД, односно, ДРАМ чипове - инсталисани капацитети тих постројења су укупно 210, односно 60 хиљада чипова месечно. Та јужнокорејска компанија, дакле, у Кини прави чак 40 посто својих НАНД и 20 посто ДРАМ чипова.

С друге стране, "Самсунг електроник" производи НАНД чипове у кинеском граду Хси Ан, у фабрици чији је капацитет чак 250.000 јединица месечно. То такође представља око 40 процената укупне производње те врсте полупроводника коју остварује то реномирано јужнокорејско предузеће у свету познато по својим паметним телефонима и телевизорима.

Што се тајванског ТСМЦ-а тиче, он у матици Кини остварује око 12 посто своје продукције чипова, будући да се у прошлости углавном фокусирао на развој производних капацитета код куће.

Јапански "Токио електрон", међутим, остварује између 25 и 30 процената своје годишње продаје опреме за израду чипова у Кини.

Иначе, укупна вредност продатих чипова у Кини је прошле године досегла чак 180 милијарди долара – она је највеће тржиште полупроводника на свету.

Реч је, дакле, о снажном ангажовању поменутих компанија на огромном тржишту, крупним прошлим инвестицијама и великим приходима, чији би евентуални губитак њих озбиљно уздрмао. Оне су зато константно и енергично тражиле од својих влада да им код бирократа у Вашингтону издејствују што више изузећа од санкција.

Даље, пример новог паметног телефона "Хуавеј", који изашао на тржиште почетком септембра и који, чини се, садржи више чипова домаће кинеске производње, међу којима и оне промера од седам нанометара за које се веровало да кинеска предузећа не могу масовно да произведу, сугерише и да су америчке санкције могуће закасниле, односно, да не би имало смисла да јужнокорејске, тајванске и јапанске компаније трпе колосалне губитке услед прекида или строгог ограничења пословања у Кини усмереног на њено технолошко изгладњивање, ако је Кина већ овладава технологијама које јој се желе ускратити.

Ова два фактора се могу сматрати основним узроцима посустајања у спровођењу америчких санкција у вези чипова.

Поштеде од санкција, пораз или тријумф Вашингтона?

Међутим, не треба заборавити ни трећи могући узрок попуштања санкција - чињеницу да су јужнокорејске и тајванске компаније своје поштеде заправо платиле кешом и (будућим) трансфером технологија у САД.

Наиме, "Самсунг електроникс", "СК Хајникс" и "ТСМЦ" су сви обећали улагање више од десет милијарди долара у изградњу постројења за производњу чипова у САД.  (Она ће несумњиво у великој мери допринети стабилном снабдевању америчке индустрије тим виталним компонентама и учинити је отпорном на евентуални ратни сукоб матице Кине и Тајвана, који би паралисао производњу полупроводника на том пацифичком острву и вероватно омео њихов извоз из Јужне Кореје.

Те инвестиције ће, наравно, допринети и запошљавању у САД и едукацији, односно, трансферу знања локалним инжењерима, јер су управо те три источноазијске компаније предузећа која производе најнапредније чипове на свету - оне су те које су иза себе оставила некада владајуће америчке брендове "Интел" или "Нвидиа", који се сада баве дизајном чипова али производњу истих препуштају Тајванцима и Јужнокореанцима.

Отуд, може се сматрати, да мада Американци можда нису успели да претњом санкцијама јужнокорејске и тајванске произвођаче софистицираних чипова присиле да напусте кинеско тржиште, они јесу успели да од њих изнуде огромни новац и трансфер најновијих знања и технологија.

Изношење крупних, па и нереалних (максималистичких) захтева како би се кроз преговоре и маневрисање дошло до остварења мање амбициозних али ипак вредних циљева је стара стратегија коју сваки иоле искусан политичар и пословни човек добро зна, а владе често практикују.

Стога, можда је један битан разлог постепеног америчког попуштања и то да је влада у Вашингтону заправо већ добрим делом постигла оно што је наумила.