Француска жели монголске руде – експлоатише уран и трага за литијумом

Француска и Монголија су потписале уговор о инвестицијама Париза у руднике у азијској држави ради експлоатације урана, који је вредан 1,6 милијарди евра, преносе медији у Источној Азији.

По том споразуму, склопљеном током петодневне посете монголског председника Ухнагина Хурелсука Паризу раније ове недеље, француска компанија "Оран" ће идуће године преузети развој и управљање монголским рудником Зувч Ово, у којем би експлоатација руде неопходне за функционисање нуклеарних централа у Земљи галских петлова требало да почне 2028.

Француски капитал и технологија снажно ангажовани у Монголији

Штавише, Француска ће искористити своје сателите за трагање за резервама литијума у Монголији и за почетак уложити 400.000 евра у тај пројекат. Две државе су продужиле и споразум о техничкој и научној сарадњи француског Завода за геологију и рударство и монголске Националне службе за геологију.

Иначе, "Арева Монголија", подружница компаније "Оран", већ двадесет година трага за ураном у тој азијској земљи и, поред великих наслага од око 50.000 тона у Зувч Ову, пронашла је и резерве од око 10.000 тона тог радиоактивног елемента на локацији Дулан Ул. 

"Арева Монголија" поседује 28 дозвола за истраживање на преко 14.000 квадратних километара у источном делу пустиње Гоби.

Поменути споразум о улагању 1,6 милијарди евра, и уопште експлоатација урана у азијској земљи с три и по милиона становника, нарочито је важан за Париз у светлу чињенице да он губи своје политичке и економске позиције у афричкој држави Нигеру, који је велики снабдевач Француске тим нуклеарним горивом. 

Монголски напори за диверзификацију извоза

У настојању да диверзификује свој извоз, Монголија, која је физички окружена кинеском и руском територијом, те највећи део свог извоза усмерава у те две дивовске земље, све интензивније кокетира са потенцијалним европским купцима и инвеститорима: не само Французима, већ и Немцима и Британцима.

За владу у Улан Батору нарочито су интересантни Берлин и Париз, који поседују развијене аутомобилске индустрије које прелазе на електрична возила, због чега потражују велике количине никла, литијума, кобалта и других елемената који налазе примену у батеријама и акумулаторима. 

Поред боравка монголског председника у Паризу, треба поменути и посету француског лидера Емануела Макрона Улан Батору у мају ове године, као и сусрет монголског премијера и немачког канцелара у Берлину пре годину дана. 

Рударство чини чак четвртину БДП-а Монголије, а у 2021. години је чинило чак 30 процента прихода државе. Када су руде у питању, она има много тога да понуди: пре свега бакар, угаљ и гвожђе.

Економски отклон Запада од Кине шанса за повећање монголског извоза?

Монголија у политичкој затегнутости између земаља Европске уније и Кине види своју шансу да постане снабдевач богатих земаља Старог континента минералима и ретким земним елементима, у којима је до сада као извозник доминирала најмногољуднија држава света. 

За истраживање и развој нових рудника, односно, повећање производње, међутим, пространој, али врло ретко насељеној Монголији треба много страног капитала и његово обезбеђивање је разлог све учесталијих посета њених лидера европским престоницама. 

Народна Република Кина, на пример, по извештавању страних медија, управо је прошлог месеца ограничила извоз важних и ретких елемената галијума и германијума, који се користе у производњи чипова, односно оптичких влакана.

То се сматра одговором на деловање земаља Запада које, под палицом Вашингтона, концентрисаним напорима, санкцијама на извоз чипова и опреме за њихову производњу, настоје да омету кинеске произвођаче електронике и истовремено покушавају да онемогуће кинеске инвестиције у страна предузећа из области рударства, нарочито она која се баве експлоатацијом данас есенцијалне сировине литијума. 

Политичка неизвесност, дакле, ремети сигурност у снабдевању важним сировинама, па је јасно да и Западу одговара да нађе што више алтернативних изворишта руда, нарочито с обзиром на његову стратегију економског одвајања од Кине (САД) или умањивања економског ризика у односу на њу (Европска унија), која се огледа у редукцији зависности од кинеског тржишта и увоза из те земље.

За Улан Батор, међутим, остаје непремостива геополитичка чињеница да је окружен земљама које су супарнице Запада, те да његов извоз руда мора ићи преко Кине или Русије, што значи да у случају рата или неке друге политичке кризе те сировине вероватно неће моћи да буду испоручене западним поручиоцима.