Француски и италијански ратни авиони на јапанском небу - да ли наговештавају мрачно доба сукоба

Два француска борбена авиона "рафал" стигла су у Јапан 26. јула - то је први пут у историји да су француски ратни авиони слетели на територију те далекоисточне државе. Сврха њихове посете Земљи излазећег сунца је заједничка вежба са домаћинима.

Француска ваздухопловна "офанзива" на Индо-Пацифик

Француске летелице долетеле су на јужно јапанско острво Кјушу, на аеродром у префектури Мијазаки са Гуама, острва која је америчка територија у западном Пацифику, где су, као и над маленом острвском државом Палау, вршили заједничку обуку са америчким пилотима.

Још неколико француских рафала из истог разлога се запутило и у Републику Кореју, па и Индонезију.
Они су део француског програма "Пегаз 2023", у којем учествује 19 летелица и укупно 320 пилота, оружара и механичара.

Он представља пројекцију војне моћи Париза на регион Индо-Пацифик, пошто поменути авиони имају задатак да за нешто више од месец дана превале пут од матице преко Уједињених Арапских Емирата и Индијског океана, Малезије, Сингапура и Аустралије, до Нове Каледоније и Француске Полинезије у Тихом океану, односно, Гуама, Јапана и Јужне Кореје, те обаве више вежби.

Јачање сарадње Јапана и НАТО-а

Када је Јапан у питању, интересантно је да ће нова историја бити исписана опет почетком августа, када ће у Земљу излазећег сунца долетети четири ловца-бомбардера "Ф-35" италијанског ратног ваздухопловства. Те летелице ће у садејству са јапанским авионима "Ф-15" извршити заједничку вежбу над Јапанским морем недалеко од ваздушног простора Русије и Северне Кореје, јављају домаћи медији.

Гостовање италијанских авијатичара трајаће осам дана и, као и посета француских борбених авиона, представља нову страницу у сарадњи далекоисточне царевине са европским чланицама НАТО-а.

Она је део обимније књиге коју последњих година Токио исписује са Северноатланском алијансом, а која је до сада обухватила поглавља као што су билатерални уговори о уступању сопствене територије и ваздушног простора на коришћење партнерима, споразуме о размени војних технологија, планове о заједничким пројектима за развој новог наоружања, те морнаричке вежбе и патроле.

Јапански премијер овог месеца је, као и његов јужнокорејски колега, по други пут присуствовао раду НАТО самита, који је одржан у Виљнусу. И мада, због противљења Француске, забринуте да би то у Пекингу могло бити протумачено као непотребна провокација и довести до погоршања економских односа, тада није званично објављено отварање планиране канцеларије алијансе за везу у Токију, (РТС :: Свет :: НАТО канцеларија у Пацифику на леду) јасно је да се сарадња Јапана са НАТО-м из дана у дан продубљује  (РТС :: Свет :: Алијанса до Токија – присуствујемо ли раној фази стварања глобалног НАТО-а (rts.rs)).

И док су јапански и амерички ратни бродови последњих година јездили Јапанским, Источним кинеским и Јужним кинеским морем скупа са британским, немачким и холандским пловилима, ваља поменути и да је Токио, уз благослов Вашингтона, склопио споразум са Римом и Лондоном о пројектовању и заједничкој производњи борбеног авиона пете генерације.

Идеолошки афинитет и заједнички интерес за доминацијом

У заједничкој изјави датој на увид јавности приликом објављивања споразума о креирању ратног авиона нове генерације, познатог под именом Глобални борбени ваздушни програм (ГЦАП), лидери три земље су крајем прошле године саопштили да су посвећени одржавању "отвореног и слободног међународног поретка заснованог на правилима."

Тада је речено и да су Великој Британији, Јапану и Италији потребна јака сарадња у области одбране из безбедности подупрта уверљивом моћи одвраћана како би заштитиле своје демократије, економије и очувале регионалну стабилност.

Та фразе, нарочито она прва, буквално су копије дискурса који долази из Вашингтона, у којем Народна Република Кина фигурира као подривач стабилности у Источној Азији и реметилац реда и мира у Индо-Пацифику због своје наводне жеље да силом реинтегрише Тајван у своје окриље, загосподари читавим Јужним кинеским морем и уопште свргне САД са трона светског хегемона.

Гледано из Пекинга, америчко настојање да зарад обуздавања раста кинеског војнополитичког утицаја у Источној и Југоисточној Азији, осим својих савезника у том региону ангажује и бивше европске силе је дежа ви, који буди непријатна колективна сећања на време из друге половине 19. и с почетка 20. века када су Велика Британија, Немачка, Француска, САД и Јапан више пута војно интервенисали у Кини и комадали је по свом нахођењу.

За кинеску државу и јавност демонстрација силе земаља Запада и њихових источноазијских савезника (у Пекингу би рекли "вазала") уз кинеску обалу само је најновији израз старог колонијалног менталитета и амбиције да се неометано влада читавим светом, који се сада правда демократијом, људским правима и "поретком заснованима на правилима", као што се некада правдао хришћанским просвећивањем и доношењем плодова "напредне" западне цивилизације и модернизације.

Слично се несумњиво осећају и у Москви, која је након Октобарске револуције доживела инвазију Западних сила, којима се са великим контингентом од око 70.000 војника придружио и Јапан - он је на тадашњи Совјетски савез ударио са истока, преко Владивостока, скупа са Британцима и Американцима (РТС :: Свет :: Јапанска инвазија на источни Сибир, када је Јапан готово распарчао Русију). Јер, ширење присуства НАТО-а на Далеки исток није само операција за спутавање Кине, већ и опкољавање Русије.

Мрачни наговештаји?

И док Француска има, буквално, вишевековно војно присуство у јужном Пацифику, појава италијанских борбених авиона на небу над највећим светским океаном нешто је што чуди, па и изазива негодовање не само код кинеских, већ и италијанских грађана настањених у Источној Азији, који га, судећи по коментарима у друштвеним медијима, виде као траћење новца и непотребно гурањем прста у око Пекинга.

Токио у присуству војних снага европских чланица НАТО-а, па и Аустралије с којом такође планира ваздухопловну вежбу у истој бази на свом тлу након одласка Италијана, види успоставлљање војне равнотеже, материјалну и моралну подршку, те јачање сигурности у односу на претње по своју безбедност које, осећа, долазе из Кине и Северне Кореје. Ипак, тешко је отети се утиску да је увођење европских војних ефектива у кинеско двориште (и иза леђа Русији) пре непотребна ескалација која продубљује неповерење и повећава опасност од фаталних грешки него инструмент очувања регионалне стабилности.

Реално, војне могућности европских чланица НАТО, чак и под претпоставком да би се оне одазвале позиву Вашингтона да оружјем припомогну у евентуалном сукобу против матице Кине око Тајвана, сувише су мале да би могле да донесу превагу, тако да се повремено присуство њихових војних бродова и авиона у Тихом океану пре може схватити као симболична порука јединства Запада или израз његове жеље да кинеској морнарици и ваздухопловству отежа извођење задатака у мирнодопским условима, него као демонстрација одлучности да се употреби сила.

Јер, тешко је замислити да би у такву катастрофу по светску економију, с немалим потенцијалом за отпочињање оружаног сукоба глобалних размена, какав би био рат САД и Кине око Тајвана или Јужног кинеског мора, европске чланице НАТО-а попут Француске, Италије или Немачке заиста похрлиле.

Ипак, људска историја познаје многе велике несреће које су се испрва чиниле незамисливим. Ако се то узме у обзир, онда нова страница сарадње коју у Јапану (и Јужној Кореји) исписују француски и италијански ратни авиони делује као још један став у прелудијуму за мрачно доба ратног сукобљавања великих светских сила.