Aзијски отпор антикинеској и антируској политици ЕУ

Након отворене критике на рачун покушаја Запада да политички и војно увуче азијске земље у свој окршај с Русијом, коју је током неформалне посете Јапану, која се поклопила са одржавањем самита Групе 7 у Хирошими, јавно изнео бивши дугогодишњи премијер Малезије Махатир Мохамед, протеклих дана у регионалним медијима учестали су писани критички коментари упућени на адресу Европске уније.

У колумни објављеној раније ове недеље у јапанском часопису Асиа Никкеи, који је посвећен политичким и економским питањима на најмногољуднијем континенту, индонежански дипломата Мангантар Симон Хутагалунг критикује идеју о отварању НАТО канцеларије у Токију.

Говорећи о учешћу лидера Јапана, Републике Кореје, Аустралије и Новог Зеланда на предстојећем НАТО самиту у Виљнусу, где ће се дискутовати о раније изнетој идеји о отварању канцеларије за везу алијансе у Јапану, Хутагалунг истиче да ће она само продубити геополитичке поделе у азијско-пацифичком региону.

Ово, наравно, због противљења Кине и Русије покушајима ширења утицаја НАТО-а на Источну Азију, односно стварање "глобалног НАТО-а". По њему, таква канцеларија би унапредила координацију међу америчким савезницима, али би додатно зближила Кину и Русију и продубила њихово супротстављање Западу.

Хутагалунг тврди да сам НАТО, као организација, не може да у битној мери додатно допринесе одвраћању од евентуалне туђе агресије у Индијском и Пацифичком океану, јер су тамо већ присутне значајне америчке снаге, а морнарички ефективи европских чланица алијансе ограничени.

Он зато препоручује да европске земље чланице НАТО-а, уместо војним, продубе сарадњу са земљама у Индо-Пацифику дипломатским и економским средствима, односно, кроз меку моћ.

Бритка критика на рачун ЕУ

Бивши амбасадор Сингапура у Уједињеним нацијама и почасни члан Института за проучавање Азије Сингапурског националног универзитета Кишоре Махбубани у својој ауторској колумни објављеној крајем прошлог месеца у поменутом јапанском часопису позива западне, нарочито европске земље да се не мешају у политичке прилике у вези са Тајваном, алудирајући на то да њихово повећано дипломатско и политичко присуство у Источној Азији само погоршава ситуацију и прети да наруши стабилност.

У тексту под насловом "Азијати могу самостално да размишљају о Тајвану" он цитира координиране изјаве председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен и министарке иностраних послова Немачке Аналене Бербок које говоре о томе како се ЕУ снажно противи било каквом покушају промена статуса кво у вези са Тајваном, нарочито насилног, односно, да би војна ескалација у Тајванском мореузу била хорор сценарио за цео свет.

Те изјаве, наравно, њихова су опомена Пекингу да се не упусти у интервенцију на Тајвану и представљају копију дискурса војнополитичког естаблишмента у Вашингтону који последњих неколико година говори о наводној намери Пекинга да силом доведе Тајван под своју контролу.

По Махбубанију, међутим, такве алармистичке изјаве су сувишне јер државе Азије саме знају како да очувају мир у Тајванском мореузу, пошто су то већ чиниле у протеклих више од 50 година, колико је протекло од историјске посете Хенрија Кисинџера Пекингу 1971.

Махбубани, интересантно, тврди да су оне у томе успеле управо зато што су се уздржавале од давања изјава о тајванском питању, схватајући колико је оно тешко и осетљиво.

Сингапурски дипломата, који је и члан Америчке академије наука и уметности, поставља питање: "Ко подрива статус кво на Тајвану?" и одговара: "Европски политичари сугеришу да Кина покушава да то учини, али су при том интелектуално непоштени. Њима недостаје храбрости да кажу отворено да то чине безобзирни амерички политичари попут бивше председавајуће Конгреса Ненси Пелоси".

Махбубани нарочито осуђује бившег шефа ЦИА и министра иностраних послова САД Мајка Помпеа за то што је (после повлачења са тих функција) током посете Тајвану 2022. одржао "запаљив" и "опасан" говор у којем је рекао да његова земља треба да сместа дипломатски призна Републику Кину (формални назив Тајвана) као слободну и независну државу.

Порука Европљанима

Искусни сингапурски политичар, који је служио и као председавајући Савета безбедности УН, наглашава да статус кво значи да власти у Тајпеју себе виде као легитимног представника читавог кинеског народа, а не као независну државу. Мада је идеја да влада у Тајпеју представља целу Кину фикција, она је потребна фикција, јер подупире концепт да су матица Кина и Тајван два дела исте државе. Зато и не треба чинити ништа што би је нарушило - азијске државе допринеле су очувању мира на Тајвану управо не чинећи ништа.

Коментаришући да ће ако дође до сукоба на Тајвану народ тог острва бити препуштен сам себи да се брани од економски и војно надмоћније матице, Махбубани истиче да је и за тајвански народ и целу Азију најбољи статус кво.

Он зато позива политичаре у Азији да се уједине и Европљанима ставе до знања да су "не чинећи ништа сачували мир", те их упитају зашто не остану у својим кућама и не реше украјинско питање.

Махбубани закључује колумну речима: "Својим пажљивим ћутањем очували смо статус кво. Молим вас да не нарушавате наше ћутање својим гласним мешањем".