Самит Г7 у Хирошими – када дечја неисквареност демаскира милитаризам

Демонстрација снаге и одлучности, бусање у прса. Још сирове присиле незагађене уздржаношћу и неупрљане дипломатијом, још старог доброг егоизма и ароганције неукаљаних разумевањем или поштовањем за бриге и потребе других.

Током самита лидера земаља Групе 7 у Хирошими групи ђака из локалне школе Сутоку, који уче на смеру за журналистику, дата је прилика да сами прикупе информације из прве руке, како би им се пружио подстицај да истрају и у будућности испуне свој професионални сан да постану посленици седме силе.

Њих четрдесет, подељени у више група, разговарали су са грађанима, полицајцима и ватрогасцима, као и страним извештачима, не би ли разумели јавно мњење и идентификовали постојеће политичке проблеме и трендове.

Но, тај едукативни подухват, који је и сам постао предмет извештавања медија, чини се, баш није у целости прошао сасвим повољно по имиџ земаља учесница, јер су ентузијастични средњошколци дали више шкакљивих примедби, попут оне, да иако се залажу за равноправност полова, чланице Г7 нису оствариле родну равнотежу јер међу председницима и премијерима који учествују на самиту има врло мало жена.

Очигледна једностраност

Јапанска телевизија Асахи, која нагиње ка левици и већ деценијама критикује владајућу Либерално-демократску партију, која се зависно од тога која фракција унутар ње је на кормилу мање или више удаљава од центра на десно, током трајања самита објавила је и изјаву једног од тих средњошколаца који је констатовао да је на састанак Г-7 требало позвати и Русију.

Ђаци школе Сутоку уче у образовној институцији која је и сама била уништена у атомском бомбардовању у августу 1945. и изгубила 525 дечјих живота, услед чега имају изражену свест о страхотама рата. Упитан шта мисли о самиту дечак је одговорио да је добро што је дошао председник Зеленски, али да је требало позвати и Русију како би се уприличили разговори између зараћених страна.

Јапански медији засути су извештајима западних новинских агенција и листова који пишу чланке у којима опевају успехе украјинске армије, најављују скори колапс руске војске и државе, те се изругују војницима и политичарима највеће државе света, који су за њих најчешће несхватљиви и изопачени злочинци, а у најбољу руку страховито некомпетентне особе.

Ни домаћи листови и издавачи нису крили своју пристрасност, па су се у Земљи излазећег сунца једва три месеца након отпочињања специјалне војне операције Русије у Украјини на полицама у књижарама у великом броју нашле књиге које анализирају руски империјализам и Путинов (наводни) тоталитаризам, при чему је као посебни књишки драгуљ на рафовима истицана збирка бисера мудрости председника Зеленског – избор цитата најефектнијих фраза и "најдубљих" увида из његових говора у разним државним парламентима.

Тако је човек који је каријеру градио на лакој, инфантилној забави попут тачке у којој фигурира клавирска свирка коришћењем гениталија, у Земљи излазећег сунца, која има дугу традицију аутентичне филозофске и политичке мисли, постао једна врста рок звезде и магичног гуруа који просвећује светску популацију о миру и демократији.

Дакле, упркос раније исказаној неозбиљности и често врло површним и несувислим паралелама које је у својим говорима повлачио између тренутног положаја Украјине и важних историјских догађаја у земљама домаћинима не би ли изазвао сажаљење и докопао се потребног новца и оружја (Зеленски се у својим наступима у туђим парламентима дотицао свега, од Аламоа и Саратоге до Хирошиме и Нагасакија), украјински лидер је и овог пута у Јапану био медијски миљеник обасипан пажњом какву су некада завређивали само „Битлси".

Царево ново одело

Но, ништа од свега тога није преварило, збунило или пореметило дечака - није га одвратило од тога да упери прст у оно што је очевидно у вези самита Г-7 и политике коју води Запад: цар је го!

Било је, дакле, потребно дете да би се јавно указало на очигледну чињеницу да обећања о новим испорукама оружја и муниције, пре свега борбеним авионима Ф-16, не доприносе миру, да је апсурдно, па и дегутантно да у Хирошими, која већ осам деценија игра улогу града носиоца јапанске и светске борбе за пацифизам, лидери Г-7 кују планове о даљем наоружавању, ратовању и економском сатирању земаља кроз нове пакете санкција, уместо да се баве дипломатијом и начинима за смиривање ситуације.

Значи, пред камере је морао изаћи један неискварени школарац да би се схватило да порука да је још ратовања најбољи рецепт за мир, коју су послали лидери Г-7 у Хирошими, нонсенс карактеристичан за бесомучни тоталитаризам мајсторски описан у чувеном делу Џорџа Орвела, у којем Министарство истине, задужено за спиновање и пропаганду, на врхунцу фалсификаторства и цинизма објављује: "Рат је мир".

Била је потребна неусиљеност, невиност и искреност детета да се пошаље порука да нема мира без преговора, а преговора без учешћа обе стране, да се разоткрије још једна дрска и јефтина замена теза у стилу Министарства истине из "1984", попут више пута понављане тврдње да сте за Русију ако сте неутрални, која се углас може чути из уста лидера ЕУ и НАТО-а.

Била је потребна храброст и разум детета да би се кришом протурила истина коју многи одрасли на свету већ дуго знају, али у условима растуће цензуре друштвених медија и застрашивања по питању рата у Украјини не смеју да јавно помену: да Володимир Зеленски није ни Исус (профета), ни Џон Ленон (рок звезда), ни Нелсон Мaндела (херој борбе за људска права и демократију), ма колико га режимски контролисани медији Запада и њихових вазала уздизали и рекламирали као симбол слободарства и сила добра.

Била је потребна неисквареност детета би се на мала врата прогурала истина да његово присуство без друге стране ништа не значи ако вам је стало до људских живота, мира и просперитета, а не глобалне хегемоније и храњења војне индустрије баснословним свотама новца по цену да сви остали осиромаше и доспеју на ивицу глади.

Било је потребно ментално здраво дете с умом неукаљаним необузданим егоизмом и патолошком опсесијом моћи, да укаже на колективно лудило професионалних политичких елита Г7, које сваки пут када треба да направе и најмањи уступак или компромис како би ублажиле забринутост земаља које често без довољно оправдања сматрају својим непријатељима и спасу свет даље економске патње, разарања и погибије, реагују тако што даље ескалирају новим испорукама оружја и санкцијама, тако што направе још један корак ка великом рату.

Мањина која се буди

Нажалост, глас трезвеног ђака из Хирошиме и у самом Јапану је у приличној мањини. И летимичан поглед на коментаре грађана те земље на интернету и друштвеним мрежама је довољан да се примети да они Русију, као и Кину, виде као страшне, себичне и ратоборне земље, те посету Зеленског Хирошими и самит уопште, (баш као и већина домаћих медија) доживљавају као хвале вредан историјски догађај.

Ипак, противљење наративу политичког естаблишмента САД и њених сателита из Г7 се полако пробија на површину. Позната јапанска активисткиња Сецуко Турлоу, која је преживела удар атомске бомбе и бори се за укидање нуклеарног оружја, јавно је изразила негодовање и разочарење што се чланице Г7, мада су се састале у граду који је симбол борбе за разоружање и укидање нуклеарног оружја, нису изјасниле за брзо постизање примирја у Украјини, већ напротив договориле за нова новчана издвајања за наоружавање.

И бивши дугогодишњи премијер Малезије, Махатир Мохамад, који се нашао у Токију управо у време одржавања самита у Хирошими, у обраћању страним новинарима оштро је критиковао тај састанак за једноумље. Искусни деведесетседмогодишњи политичар, који је на кормилу своје државе био укупно 25 година, је у Клубу страних новинара у јапанској престоници рекао да ако се окупе земље које исто мисле и донесу одлуке које њима одговарају, то онда није лидерство и додао да оне тиме ничему не доприносе.

На конференцији "Будућност Азије" у организацији јапанског листа Никкеи он је, алудирајући на чињеницу да су на састанак у Хирошими биле позвана Индија и Индонезија, рекао да су „земље Г7 изгледа отишле у Хирошиму да покушају да убеде Глобални Југ да подржи напоре Запада у рату у Украјини" и нагласио да земље у развоју не треба да се мешају у (такве) ратове.

Дечја простодушност против двоструких аршина и лицемерја

Да би крвопролиће у Украјини престало потребно је још пуно (простодушних) гласова који ће указати на то да је царево ново одело фикција коју у животу лажима и лицемерством одржавају политичке и медијске улизице западних јастребова. Да укажу на то да, када се тврди да Украјина као суверена земља има право да изабере пут у НАТО, то исто право није било дато Куби када је она покушала да се наоружа совјетским оружјем и стави у блок с Москвом почетком шездесетих, због чега и данас испашта тешке, нехумане санкције.

Да право да буду самосталне и суверене није дато ни десетинама земаља Средње и Јужне Америке, Африке, Азије и источне Европе у којима су САД и Велика Британија обарале владе које су желеле сопствени политички и економски пут.

Да, када се каже да Русија нема право да сматра бивше републике Совјетског Савеза својом сфером утицаја, подсете на то да САД у складу с доктрином председника Џејмса Монроа не дозвољавају уплив ниједној другој сили на читаву Западну хемисферу. Да, када се тврди да је потребно извршити економско самоповређивање које генерише високу инфлацију, незапосленост и пропадање банака широм света ради кажњавања руске агресије, подсете на све инвазије САД и НАТО које никад нису биле ни економски, ни правно санкционисане.