Амерички “харпуни“ за Тајван, скупљачи прашине или оштрица дубљег раздора

Америчка новинска агенција Блумберг јавила је прошле недеље да ће Тајван купити чак 400 противбродских крстарећих ракета "харпун", које производи компанија "Боинг".

Тај пакет оружја требало би да омогући тајванској војсци да пробије евентуалну поморску блокаду коју би Кинеска народноослободилачка армија вероватно покушала да спроведе у случају евентуалног оружаног сукоба између Пекинга и Тајпеја, односно, омете или спречи искрцавање кинеских снага на тло пацифичког острва са 23 милиона становника.

Посета која то није

Посао вредан 1,17 милијарди америчких долара је, како се сматра, један од резултата недавне посете тајванске председнице Цај Ингвен Сједињеним Државама која је, слично прошлим дипломатским походима тајванских званичника Вашингтону, из политичких разлога званично названа "транзитом".

Наиме, Цај је крајем марта формално пошла у посету централноамеричким државама Гватемали и Белизеу, које признају њену владу у Тајпеју као јединог легитимног представника кинеске државе и народа, те је успут ради преседања у два наврата застала у САД, где се сусрела са бизнисменима тајванског порекла, гувернером државе Њу Џерси и више сенатора, као и са председавајућим америчког Конгреса републиканцем Кевином Макартијем.

Пошто САД бар номинално признају владу у Пекингу као јединог легитимног репрезента Кине, боравак Цај Ингвен у Њујорку у одласку и у Лос Анђелесу на повратку из Централне Америке није могао бити окарактерисан као званична дипломатска посета већ просто као скромни, неугледни транзит.

Тај "транзит" тајванске председнице, међутим, трајао је читава четири дана, па је и врапцима на грани јасно да су право одредиште њеног излета у иностранство биле САД, а не две егзотичне државе на обали Карипског мора.

Посета која то јесте

Истовремено, бивши лидер највеће тајванске опозиционе партије Куоминтанг и бивши председник Тајвана Ма Јингђу се нашао у матици Кини. Он је у складу с традиционалном културом поште за претке посетио гроб свог деде – чин који је симболично указао на кинеско порекло већине становника Тајвана и крвно сродство с народом који и даље живи на континенту.  

Тај искусни седамдесетдвогодишњи политичар налазио се на кормилу кинеске острвске провинције од 2008. до 2016. године, када је његова партија доживела тежак ударац на председничким изборима због масовног противљења углавном младих грађана Тајвана ратификацији крупног трговинског споразума с Пекингом који је требало да, између осталог, омогући запошљавање људи из матице на Тајвану.

Протести који су кулминирали падом Куоминтанга с власти 2016. почели су две године раније, чувеним упадом студената у парламент и државне органе. 

У том тренутку, у пролеће 2014. године, на нивоу влада већ је био постигнут споразум о томе да кинески туристи могу без ограничења да посећују Тајван – нешто што је до тада било избегавано због страховања око могуће инфилтрације комунистичких шпијуна и агитатора.

Ваља напоменути и да су по доласку Ма на власт 2008. године по први пут успостављене директне саобраћајне везе између Тајвана и матице Кине, јер су авиони и бродови претходно деценијама морали да путују преко трећих земаља – тиме су остварене велике уштеде на транспорту и дат одлучан подстицај међусобној привредној размени.  

Заокрет ка САД

Почетком друге деценије овог века тако је процветала економска сарадња између Тајвана и континенталне Кине, где је посао нашло чак око два милиона Тајванаца, што је близу десет процената укупне популације тог пацифичког острва. Зато се чинило да би Тајван у догледно време могао да се мирним путем приклони матици, односно да се с њом политички уједини.

Крајем прве и почетком друге деценије 21. столећа зближавање матице и острва је досегло такав степен да је тајванска јавност почела да осећа да не постоји потреба да се њихова заједница војно одупире Пекингу, као и да би тако нешто било бесмислено, с обзиром на економску и војну снагу коју је матица у међувремену стекла.

Отуд је Тајванска армија била присиљена да укине обавезно служење војног рока и пређе на добровољачки модел професионалне војске, услед чега су њени редови почели да се осипају.

Међутим, 2014. године страх младих Тајванаца да би најезда радника с копна могла да угрози њихове будуће каријере и животни стандард и забринутост да би отварање врата за велике кинеске инвестиције могло да угрози аутономију у одлучивању покренули су тзв. "сунцокрет револуцију".

Председница Цај Ингвен, амерички и британски ђак, тако је 2016. дошла на чело владе у Тајпеју и преокренула смер развоја кинеско-тајванских односа доносећи смернице за диверзификацију улагања у иностранству да би компаније с њеног острва, уместо у матици, прошириле и отвориле нове производне капацитете у земљама југоисточне Азије, попут Вијетнама и Тајланда, и тако умањиле економску зависност Тајвана од Пекинга.

Њена влада драстично је подигла издвајање за војску и кренула у огромне куповине америчког наоружања интензивирала дипломатску активност усмерену на истицање и јачање де факто независности Тајвана од Пекинга, уз повећано политичко ослањање на Вашингтон и његове савезнике.

Иако је крајем 2018. јавна подршка за њену политику пала на само нешто више од 25 посто, Цај је 2020. године реизабрана захваљујући ерупцији протеста у оближњем Хонгконгу. Наиме, догађаји у тој бившој британској колонији на Тајвану су схваћени као најава гушења грађанских слобода и политичке аутономије до које би дошло ако би се Тајпеј једног дана нашао под окриљем Пекинга.

Да ли ће "харпуни" скупљати прашину у војним складиштима или бити на сталном дежурству

Противбродске ракете "харпун" у целини ће бити испоручене тајванској војсци до 2029. године.

Председнички и парламентарни избори на Тајвану заказани су за јануар следеће године, а Цај је пре шест месеци била присиљена да поднесе оставку на дужност шефа Демократске прогресивне партије (ДПП), пошто је странка доживела катастрофалан пораз на локалним изборима за градске и општинске скупштине, упркос томе што је она током кампање наглашавала да Тајван треба да буде независан и да се супротстави матици свим расположивим снагама, те позивала народ да давањем гласа кандидатима њене странке кажу јасно "не" Пекингу.

Од понирања ДПП највише користи је имао управо Куоминтанг, који упркос дугој, крвавој борби против кинеских комуниста у 20. веку сада води политику зближавања са владом у Пекингу.

Успех на локалним изборима умногоме има везе са комуналним, инфраструктурним и социјалним пројектима потребним за свакодневни живот грађана и не мора неопходно бити индикација преврата на вишем нивоу.

Међутим, Куоминтанг Ма Јингђуа би на идућим изборима могао да поново дође на власт ношен реалистичним и прагматичним размишљањем грађана Тајвана који, мада имају отпор према ономе што виде као недостатак слобода у матици, не прижељкују даљу ескалацију и рат налик оном у Украјини. Другим речима, они не прижељкују гласно инсистирање на независности, већ статус кво.

Јер, у једном таквом сукобу њихово острво би несумњиво било физички разрушено и економски руинирано, а они сами би били жртве геополитичких амбиција Вашингтона у вези са контролом над Западним Пацификом и слабљењем Кине.

Ако би колеге Ма Јингђуа дошле на чело владе у Тајпеју, уследило би отопљавање односа са Пекингом, па, сликовито речено, амерички "харпуни", уместо двадесетчетворочасовног дежурства, можда никада не би напустили складишта.

Односно, они не би били инструменти који држе матицу на одстојању и продубљују раскол између кинеског народа са обе стране Тајванског мореуза.