Џими Картер – амерички председник који је постао популаран кад је изашао из Беле куће

Од аутсајдера у председничкој трци постао је први човек Беле куће који је посредовао у египатско-израелским преговорима, најзаслужнији је за потписивање Панамских споразума, наставка ограничавања стратешког наоружавања и успостављања такозване Картер доктрине, која ће деценијама после њега обликовати спољну политику САД на Блиском истоку.

Његову председничку каријеру обележила је и, у великој мери, скратила Иранска талачка криза и одобравање операције "Орлова канџа" за спасавање талаца у америчкој амбасади у Техерану, која се завршила потпуним дебаклом, падом два хеликоптера и смрћу осам америчких војника.

После окончања председничког мандата, на месту на коме је био од 1977. до 1981. године, Картер се залагао за ширење демократије широм света. Некадашњи углед омогућио му је да да са супругом отвори Картер центар са седиштем у Атланти, који се годинама залаже за спречавање сукоба и заштиту људских права.

Миротворац и нобеловац

Времешни Картер је за свој рад као челник Картер центра 2002. године добио Нобелову награду за мир. Награђен је у конкуренцији рекордног броја кандадата, 117, међу који су били и председник Буш и тадашњи британски премијер Тони Блер и 39 група и организација. Картер је трећи председник САД који је постао нобеловац.

Образложење Норвешке комисије за доделу награде било је, између осталог, да је бивши председник из редова Демократске странке неуморно трагао за мирољубивим решењим међународних сукоба и унапређивао демократију, људска права, као и економски и социјални развој.

Закаснела посета Београду

Картер је и последњи председник који је посетио посетио Југославију и званични Београд пре 23. године, 1980. године, месец дана после смрти доживотног председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза Тита.

Тито, две године раније, 1978. на позив Картера, посетио је Америку, што је уједно била и његова последња посета САД.

Најдуговечнији амерички председник је, међутим, у важну посету Београду закаснио, наводе хроничари, који истичу да je направио потенцијално највећу дипломатску грешку јер није лично дошао на Титову сахрану, већ је послао делегацију коју је предводила његова мајка.

Аутсајдер са кикиријем

Почеци Картера, 39. председника САД, пре политичке каријере међутим, били су скромни. Рођен је пре једног века у малом граду Плејнс у јужној Џорџији. На америчкој Поморској академији дипломирао је 1946. године.

Исте године, оженио се са три године млађом Розалин Смит са којом је имао четворо деце, а 2021. године прославили су 75. годишњицу брака. Розалин је преминула новембра 2023.

После очеве смрти, 1953. године, међутим, напушта морнарицу, враћа се у Џорџију где преузима плантаже кикирикија, а затим и шири породични посао.

Усељавање Џимија у Овалну собу

У биографији Картера бележи се да је служио као члан сената Џорџије од 1963. до 1967. и као гувернер Џорџије од 1971. до 1975. године, када су његове политичке амбиције расле. У том периоду је био мотивисан да подржи напоре афроамеричке мањине у циљу уклањања расних препрека и подржао је у то време растући покрет за грађанска права.

На председничким изборима, 1976. године, нико му није предвиђао успех, учествовао је као аутсајдер и није био нашироко познат ван своје савезне државе. Картер, који је тада напунио 52 године, међутим, успео је да добије номинацију Демократске партије на прелиминарним изборима и да тесно 20. јануара 1977. године победи тадашњег републиканског председника Џералда Фордa.

У спољној политици, посредовао у споразуму из Камп Дејвида, који су у Белој кући у септембру 1978. године, потписали египатски председник Анвар ел Садат и израелски премијер Менахем Бегин, после дванест дана тајних преговора. Споразум, који се сматрао врхунцем Картерове каријере, сматра се великим кораком ка коначном мировном споразуму две земље.

Посредовао је и у споразумима око Панамског канала, друге рунде преговора о ограничењу стратешког наоружања (САЛТ 2) и повратку зоне Панамског канала у власништво Панаме. 

Картеров саветник за националну безбедност био је, иначе, Збигњев Бжежински утицајни политиколог пољског порекла. Сматра се да је Бжежински, као саветник америчког председника, помогао рушењу економских баријера између Запада и Совјетског Савеза и Кине, као и да превазилажењу разлика између египатских и израелских лидера у Камп Дејвиду. 

Крај председништва Џимија Картера, обележили су Иранска талачка криза од 1979. до 1981, друга нафтна криза 1979, нуклеарни инцидент на острву Три миље и Совјетскa инвазија на Авганистан.

Доктрина, бојкот и одлазак 

Као одговор на совјетску инвазију, Картер окончава политику Детантa, уводи ембарго на житарице Совјетском Савезу, проглашава Картерову доктрину и предводи бојкот Летњих олимпијских игара 1980 у Москви. 

Успостављањем Картерове доктрине, Вашингтон се обавезао да ће своје националне интересе на Блиском истоку штитити свим средствима, па и војном силом. Идејни творац доктрине, Збигњев Бжежински намеравао је да успостављањем нове доктрине САД одврати совјетске хегемонијалне тежње.

"Нека наша позиција буде апсолутно јасна. Сваки покушај било које спољне силе да успостави контролу у региону Персијског залива биће сматран нападом на виталне интересе САД и такав напад биће одбијен било којим средствима, укључујући и војну силу", гласи срж Картерове доктрине. 

Иако је његова популарност све више опадала, Картер је 1980. одлучио да уђе у трку за други мандат. У прелиминарним изборима Демократске странке, победио је сенатора Масачусетса Теда Кенедија, освојивши номинацију своје партије за председника.

На председничким изборима, међутим, убедљиво је поражен од кандидата републиканаца Роналда Регана. Белу кућу напустио је 20. јануара 1981. године.

Остаће упамћен и као први председник који је користио свој надимак "Џими" у званичним државним кампањама, који није номиновао ниједног судију у Врховном суду за време свог мандата, али и први председник који је дочекао папу у Белој кући.

Написао је преко 30 књига, а веома активно је коментарисао актуелна америчка и светска дешавања, попут израелско-палестинског сукоба.

Рокенрол и пољубац мајке краљице

Британски лист Гардијан је 2020. године објавио интервју са редитељком документарца Jimmy Carter: Rock & Roll President, у којем се отвара и питање о томе како је уз помоћ познатих рок музичара дошао до Беле куће.

Филм Вортонове истиче да су Allman Brothers, Боб Дилан, Crosby, Stills & Nash, као и кантри звезде Вили Нелсон и Џони Кеш битно утицали на популарност Картера, због личног познанства са њима. Рок група Allman Brothers у то време одржавала је концерте како би прикупила новац за номинацију Картера испред Демократске странке, који није имао финансијску подршку, нити је био широм земље познато име.

Памти се и да је краљица Елизабета Друга угостила Џимија и Розалин Картер у Бакингемској палати 1977. године, али да је то вече амерички председник наводно направио гаф, када је краљицу мајку пољубио у уста када су их упознавали. После се медијима жалила да је Картер први мушкарац који ју је пољубио још од смрти њеног мужа.

Дуговечност гвинејског црва

Џимији Картер 2019. године прославио је историјски тренутак – понео је титулу најдуговечнијег америчког председника, јер је са своје 94 године и 172 дана живота, за један дан "престигао" председника Џорџа В. Буша.

Картер је на британској телевизији пре више година изјавио да би желео да живи дуже од последњег гвинејског црва, а да за то, како сматра, постоје веома добре шансе. Реч је била, наиме, о напорима Картер центра да елиминише болест гвинејског црва, паразитску инфекцију који се приписује загађеној води.

Последњих година патио је од више од тешких обољења. Картер у августу 2015. године објавио је да је да му је дигностикован меланом који се проширио на мозак, али је после пола године навео да су најновији снимци показали да на мозгу више нема тумора, али да ће наставити са лечењем.

Медији су извештавали и да је у октобру 2019. године примљен у болницу због прелома кука, а истог месеца је приликом пада "зарадио" 14 копчи, али је упркос томе наставио са волонтерским радом.

Картер је, међутим, средином фебруара исте године одбио болничку негу да би остатак живота провео код куће са породицом.