Џими Картер преминуо у 101. години

Џими Картер је био најстарији живи председник САД свих времена.

Последњих година лечио се од агресивног облика меланома, са метастазама на јетри и мозгу.

Картер центар је у фебруару 2023. саопштио да ће бивши председник, након низа боравака у болници, прекинути даље лечење и преостало време провести на кућној нези. 

Његово последње јавно појављивање било је на сахрани његове супруге Розалин у Плејнсу, где је седео у првом реду у инвалидским колицима.

Картер је последњи пут фотографисан испред своје куће са породицом и пријатељима док је посматрао надлетање авиона, одржано поводом његовог 100. рођендана.

Џими Картер је 1946 дипломирао на Америчкој Поморској Академији, и приступа морнарици где је служио у подморницама. Након очеве смрти 1953. напушта морнарицу и враћа се у Џорџију где преузима породични посао узгајања кикирикија, и успева у намери да прошири посао.

У том периоду је био мотивисан да подржи напоре афроамеричке мањине у циљу уклањања расних препрека и подржао је у то време растући покрет за грађанска права (енгл. Civil rights movement).

Пре него што је постао председник, служио је као члан сената Џорџије од 1963. до 1967, и као гувернер Џорџије од 1971. до 1975. године.

На изборима за председника САД 1976. је учествовао као аутсајдер, и био је релативно непознат ван своје савезне државе, међутим успео је да добије номинацију Демократске партије на прелиминарним изборима, и да тесно победи тадашњег председника Џералда Фордa. 

Био је председник од јануара 1977. до јануара 1981. године.

Другог дана свог председничког мандата је амнестирао све који су избегавали регрутацију за Вијетнамски рат издавањем прогласа 4483, и током његовог мандата је увео два нова министарства: Министарство за енергију и Министарство за образовање.

Успоставио је националну енергетску политику која се састојала из штедње, контроле цена, и нових технологија.

У спољашњој политици Картер је посредовао у Споразумима из Кемп Дејвида, споразумима око Панамског канала, друге рунде преговора о ограничењу стратешког наоружања (енгл. Strategic Arms Limitation Talks, рус. Переговоры об ограничении стратегических вооружений, скраћено SALT), и повратку зоне Панамског канала у власништво Панаме.

На економској страни се суочавао са стагфлацијом, комбинацијом високе инфлације, високе незапослености и спорог раста.

Крај његовог председништва су обележили Иранска талачка криза (1979−1981), друга нафтна криза 1979, нуклеарни инцидент на острву Три миље, и Совјетска инвазија Авганистана.

Као одговор на совјетску инвазију, Картер окончава политику Детантa, уводи ембарго на житарице Совјетском Савезу, проглашава Картерову доктрину, и предводи бојкот Летњих олимпијских игара 1980 у Москви.

Четири године након што је преузео дужност, Картер је изгубио прилику за реизбор, јер га је убедљиво победио један од најконзервативнијих политичара тог доба Роналд Реган.

Када је напустио Вашингтон у јануару 1981. године, нашироко је сматран осредњим председником, па чак и потпуно неуспешним, углавном због привреде у стагнацији и велике незапослености и инфлације, након што је револуција у Ирану 1979. године пореметила глобално снабдевање нафтом.

Нобелова награда за мир

Након окончања председничког мандата, Картер је остао ангажован око политичких и друштвених пројеката као приватни грађанин.

Године 2002. добија Нобелову награду за мир за свој рад као кооснивач Картер Центра.

Доделивши му Нобелову награду за мир 2002. године, Нобелов комитет га је похвалио "за деценије неуморног рада да пронађе мирна решења за међународне сукобе, унапреди демократију и људска права и унапреди економски и друштвени развој".

У интервјуу за Вашингон Пост Картер је 2018. године, говорећи о времену које је провео на функцији, рекао да "много жали" због иранске талачке кризе и што није учинио више да уједини Демократску странку.  Додао је да је највише поносан на споразуме из Кемп Дејвида, рад на нормализацији односа са Кином и фокус на људска права.

Картер је живео скромније од било ког бившег председника, а Хари Труман му је био један од омиљених претходника. 

Одбио је чланство у корпоративном одбору и уносне говорничке ангажмане који су другим бившим председницима донели десетине милиона долара, изјавивши да не жели да "финансијски капитализује боравак у Белој кући".

Написао је 33 књиге о темама које се крећу од рата до обраде дрвета, а освојио је и три Греми награде за аудио верзије својих књига.

Године 1982. основан је Картеров центар на Универзитету Емори у Атланти који спонзорише програме у образовању, развоју пољопривреде и здравства и подржава фер изборе у земљама широм света.

Са супругом Розалин је живео у Плејнсу у кући на имању коју су изградили за себе 1961. године, а где ће бити сахрањен поред ње у близини језерца.

Били су у браку више од 77 година, што је најдужи председнички брак у историји САД.

Били су блиски партнери и у јавном животу.

Розалин Картер, умрла је 19. новембра 2023, у 97. години.