Јапанска влада остаје деоничар у руским извориштима нафте и гаса на Сахалину

Упркос широком шпалиру санкција које је увела против Русије од почетка њене интервенције у Украјини, јапанска влада је 1. новембра објавила да је заинтересована за наставак учешћа у крупном пројекту за експлоатацију нафте и природног гаса у највећој земљи света "Сахалин 1".

Јапанско министарство економије, трговине и индустрије донело је одлуку да сачува своје инвестиције у том гигантском пројекту тако што ће пренети свој власнички удео на нову компанију, коју је након иступања америчког концерна "Ексон Мобил" основала Москва. Оно у ту сврху врши консултације са приватним компанијама из своје земље које су такође део јапанског концерна који је протеклих деценија био један од највећих стубова пројекта "Сахалин 1".

Наиме, на далекоисточном руском острву Сахалин, које се налази само на четрдесетак километара од јапанске обале, од средине деведесетих спроводе се два велика пројекта развоја лежишта нафте и природног гаса. У оба пројекта више милијарди долара су уложила приватна јапанска предузећа - када је у питању "Сахалин 1", то су трговачке компаније "Иточу" и "Марубењи", а у случају "Сахалина 2", то су корпорације "Мицуи" и "Мицубиши".

И док су у пројекту "Сахалин 2", који се углавном односи на црпљење природног гаса из подводних лежишта, јапанске компаније учествовале са 22,5 одсто капитала, препустивши вођство руском "Газпрому" (50 одсто) и британско-холандском "Шелу" (27,5 одсто), у пројекту "Сахалин 1" јапански концерн познат по имену "СОДЕКО", чију окосницу чине државна предузећа, поседовао је чак 30 посто деоница, исто колико и амерички нафтни див "Ексон-Мобил".

Међутим, када је избио рат у Украјини, западне корпорације "Шел" и "Ексон-Мобил" објавиле су намеру да из етичких разлога прекину рад на Сахалину, те су повукле своје људство и машине са поља нафти и гаса на том острву.

Оне су тиме задале велики ударац руској држави, јер су, практично парализујући функционисање пројеката, драстично умањиле њене приходе од експлоатације поменутих енергената.

Мада су поменуте западне компаније лицемерно планирале да свој удео у пројектима које су на тај начин "минирале" продају неруским привредним субјектима, председник Владимир Путин донео је декрете којима је наложио раскид уговора, расформирање сада већ нефункционалних предузећа за развој и експлоатацију нафтних и гасних поља на Сахалину, те оснивање нових компанија у којима ће већински власници бити руске државне фирме "Газпром" и "Росњефт".

Путин је притом и позвао дотадашње стране деоничаре у пројектима на Сахалину да се у року од месец дана изјасне да ли желе да остану на том острву тако што ће пребацити своје власничке уделе на новоосноване компаније.

У току лета, приватне јапанске корпорације "Мицуи" и Мицубиши" су изразиле жељу да, упркос одласку "Шела" и чињеници да ће у новоформираној компанији која ће руководити пројектом "Сахалин 2" лавовску већину имати руска предузећа, остану присутне на највећем острву највеће државе света.

Оне су притом истакле да су услови новог уговора који им је понудила влада у Москви били индентични онима који су важили пре Путиновог председничког декрета.

Сада је и влада у Токију, која је уложила половину капитала који поседује јапански концерн "СОДЕКО", учинила исто у вези са пројектом "Сахалин 1", где ће вероватно "Росњефт" преузети део којег се практично одрекао "Ексон-Мобил". Иначе, јапански концерн у склопу тог пројекта врши експлоатацију три нафтна поља уз саму обалу на североистоку Сахалина.

Токио заштитио своје виталне интересе

Одлука владе у Токију да се одазове руском позиву да настави учешће у пројекту "Сахалин 1" одмах је изазвала емотивне критике у медијима који у Јапану излазе на енглеском језику.

Они је осуђују као "директно финансирање руског ратног напора који представља кршење међународног права и проузрокује патњу цивила".

Као аргумент зашто би Јапан требало да се одрекне својих интереса на Сахалину, истичу чињеницу да далекоисточна царевина из извора око тог руског острва црпи само око три и по процента од свог укупног увоза сирове нафте, односно, нешто више од девет одсто свог увоза природног гаса.

Поједини критичари чак указују на то да се Јапан, као конституент "Групе 7", у мају сагласио са њеном колективном одлуком да земље чланице постепено прекину увоз нафте из Русије, мада је истина да тада није прецизиран рок до када би то требало учинити.

Међутим, може се сматрати да је тиме што је пристао да се повинује указу председника Путина и задржао присуство на Сахалину кроз учешће у новом економском ентитету који је оформила руска влада званични Токио избегао по себе врло неповољан економски, па и геостратешки сценарио.

Не само што би одласком са Сахалина био протраћен вишедеценијски труд и десетине милијарде долара улагања државе и приватника, већ би исте количине нафте и гаса морале бити набављане, бар у извесном периоду, до потписивања дугорочних уговора са другима снабдевачима, преко берзи енергената по вишеструко вишим ценама.

Осим тога, да су се јапанска влада и компаније повукле, њихов удео у пројектима "Сахалин" 1 и 2 вероватно би прешао у руке кинеских предузећа која су једина ван Запада која поседују довољну количину новца, односно капитал потребан да се одмене јапанске компаније, а то би практично значило да је Токио (без борбе) своје дугорочне стратешке резерве нафте и гаса предао највећем геополитичком такмацу Пекингу.

Даље, Сахалин је толико близу северном Јапану да једноставно не постоји ниједан други страни извор енергената који би могао да буде толико јефтин када је транспорт у питању.

И, коначно, мада Јапан са Сахалина увози релативно малу количину нафте, чињеница да он чак и до 95 одсто својих потреба за "црним златом" задовољава са Блиског истока чини га врло рањивим у односу политичку ситуацију у том делу света и у односу на могуће прекиде врло дугих поморских линија којим се оно транспортује, па је за Токио постојање алтернативних извора снабдевања, макар и релативно малих по обиму, од животне важности.

Курилска острва у другом плану

Отуд, упркос бројним историјским неспоразумима, политичком супротстављању и сучељавању с Русијом и Совјетским Савезом, упркос територијалном спору у вези јужних острва из Kурилског ланца који траје већ деценијама, својој жељи да задовољи војнополитичког савезника Вашингтон и мноштву санкција које је увео против Москве, Јапан је, може се рећи, морао да сачува своје присуство на Сахалину.

На тај начин он је заштитио своје виталне интересе, од којих је вероватно један и то да се зарад будућности, времена које ће доћи након окончања сукоба у Украјини, одрже бар минималне економске и дипломатске везе са Русијом, како би се могли наставити преговори у вези територија које контролише Москва а чији повратак Токио прижељкује.

Останак јапанских предузећа, међу којима су и она која се заснивају на капиталу који је уложила држава, наравно, представља симболични тријумф за званичну Москву, која може да га искористи у пропагандне сврхе, односно, својим грађанима каже како настојање САД да је економски и политички изолују од остатка света није успео и како чак и блиски савезници Вашингтона више не држе његову линију.

Но, реално гледано, више него од пропагандних погодности Москва ће профитирати од знања и технологија експлоатације тешко приступачних лежишта, претварања природног гаса у течно стање и његовог сабијања ради транспорта бродовима које поседују јапанске компаније.