Албанска веза, доживотна робија за иранског тамничара

Суд у Стокхолму осудио је некадашњег службеника затвора у околини Техерана Хамида Хурија на доживотну робију, после суђења током којег су испитивани сведоци убистава политичких ривала која је наредио лично тадашњи лидер, ајатолах Хомеини.

Током догађаја 1988. и 1989. године, Нури је био помоћник заменика тужиоца у затвору у Карају, а Уједињене нације су догађаје који су се те године догодили назвале злочинима против човечности.

"Нисам представник Исламске републике", рекао је Нури пред судом, тврдећи да је током досадашњег тока процеса јавност била у прилици да чује само једну страну сложене приче, те да је у време наводних убистава био на боловању.

Као и велика већина Иранаца, Нури током сведочења припаднике ове групе ниједном није назвао муџахединима, већ "мохафегинима" или издајницима, изједначавајући их са Исламском државом.

Шведске власти ухапсиле су Нурија пре две године на основу међународне потернице, која је расписана због масовних егзекуција 1988. године у затвору недалеко од Техерана.

Осуђен је јер је, према сведочењима Иранаца у Шведској и Албанији, био један од званичника који су осуђенике водили на губилиште, или читао имена оних на које је дошао ред за вешање.

На сваких пола сата, у кашикама багера, до вешала су довожена по шесторица затвореника, које је петочлано веће Исламске републике због издаје и убиства председника и премијера, осудило на смрт. Обрачун је трајао пет месеци, али број мртвих никада није утврђен.

Хомеинијев заменик, Хусеин али Монтазери је својевремено рекао да је у акцијама против организације Муџахедин-е Калк убијено највише 3.800 људи. Та организација тврди да је у обрачуну са Исламском републиком убијено чак 30.000 њихових чланова.

Стварни број убијених, највероватније, никада неће бити утврђен, јер иранске власти не дозвољавају приступ местима на којима се, наводно, налазе масовне гробнице.

Током суђења, у Албанији је испитано седам сведока ових догађаја, који су се у ту државу склонили после серије бурних догађаја који су припаднике организације Муџахедин-е Калк (МЕК) пратили после бега из Ирана.

Сукоб иранских револуционара

Муџахедин-е Калк, исламистичко-марксистичка милиција, била је врх копља покрета који је са власти у Ирану збацио шаха Резу Пахлавија. Недуго затим, докачили су се са челницима исламске револуције и постали смртни непријатељи.

Током рушења шаховог режима, важили су за непоколебљиве борце који улазили у готово самоубилачке акције против снага безбедности и редовно нападали представништва западних компанија. Наводно, организација МЕК сноси одговорност за смрт најмање шест Американаца у Ирану.

Позната је и по песми у којој се непрестано понављају "смрт и уништење" Америке. Вашингтон их је уврстио на листу терористичких организација. Били су и на листи терористичких организација ЕУ.

Администрација Барака Обаме је на готово волшебан начин уклонила МЕК са листе терористичких организација 2012. године. Ова операција је смишљена како би се пронашао нови домаћин за потенцијалне савезнике, јер је после серије убистава у Ираку постало кристално јасно да припадници МЕК-а у Ираку једноставно не могу да преживе.

После епизоде у Ираку, Американци су им потражили ново станиште, што су власти у Тирани, на чијем се челу налазио Саљи Бериша, виделе као озбиљну шансу да се додатно приближе Вашингтону, па су пристали да 300 припадника МЕК-а насели у тој држави. Опозиција је подржала овакав потез, а неколико година касније њихов број је, у сагласности са владом Едија Раме, достигао три хиљаде.

Недалеко од Драча, уз здушну финансијску помоћ иранске емиграције, изградили су прави комплекс, који власти у Техерану виде као један од главних центара антииранске пропаганде у свету.

Време издаје

Муџахедин-е Калк је до тачке са које нема повратка доспео после серије бомбашких напада у којима је 1981. године страдало више од 70 иранских званичника, укључујући тек изабраног председника Мухамеда али Раџала и премијера Мухамеда Џавада Бахонара.

Хомеинијева тајна полиције је починиоца убиства идентификовала као припадника МЕК-а. Контранапад присталица власти у Техерану био је страшан, па су преживели једва успели да се домогну Ирака, где им је уточиште пружио Садам Хусеин.

У наредних двадесет година организовали су серију напада на иранске власти, а Садаму Хусеину су помагали приликом обрачуна са локалним ривалима. У ирачко-иранском рату учествовали су на страни Ирачана, због чега су остали без озбиљне подршке у Ирану и били осуђени на живот у егзилу.

Аналитичари наводе да се ова организација, како су године у егзилу пролазиле, под притиском претњи из Техерана, полако претварала у култ.

Најмање 140 припадника те организације убијено је у бази Ашраф у Ираку и околини, где су се сместили пошто су, после протеривања из Ирана, склопили савез са Садамом Хусеином и покренули серију напада на иранске снаге. У тим нападима је, током безмало две деценије, убијено око 12.000 Иранаца, а припадници организације Муџахедин-е Калк број жртава процењују на чак 50.000.

Осим за тероризам, Техеран их терети и за отворену издају.

Лидер организације, Масуд Раџави није виђен још од 2013. године, па западне обавештајне службе закључују да је мртав. У међувремену, кључна личност покрета постала је његова супруга Мерјам Раџави, која је успела да у западној Европи и Америци добије подршку десничара, решених да кад-тад нападну Иран.

Наводно су били одговорни за нападе на кључне особе у иранском нуклеарном програму. Од 2007. до 2012. изведено је седам таквих напада, а амерички медији тврдили су да су их организовали израелски обавештајци, док су их обављали припадници Муџахедин-е Калка. Организације је одбијала сваку везу са тим акцијама.

Међу лобистима који су били плаћени да подржавају Муџахедин-е Калк били су Џон Макејн, Руди Ђулијани и Њут Гингрич. Последњи се на скупу те организације, пре месец дана у Драчу, појавио бивши потпредседник САД Мајк Пенс.