Риба на јеловнику – само још за богате

Светска трговинска организација (СТО) већ више од 20 година покушава да пронађе неку формулу којом би зауставила превелику експлоатацију рибљег фонда у морима и океанима света.

Према мишљењу стручњака, највећи проблем су државне субвенције: било да је реч о Kини, Европској унији, САД, Јужној Kореји или Јапану, готово све богате државе имају неки облик државне подршке за своје рибаре, за њихове бродове, за гориво, лучке таксе…

Највише рибе је уловљено још 1996, око 130 милиона тона. Од тада је рибе на тржишту све мање.

Уједно је све више рибљих врста којима прети истребљење: преко трећине рибљих популација је већ толико изловљено да више нема шанси за њихов природни опоравак, а у само шест одсто мора се лови мање него што то природа дозвољава, показује статистика Организације за храну УН (ФАО).

Богати изловљавају рибу

Kад се повежу те субвенције и излов, постаје јасно да је риба све чешће на трпези – само богатих. Немачка је најбољи пример: негде до средине марта је у тој земљи на пијаце и у продавнице стигло онолико рибе и морских плодова колико се у немачким морима улови за читаву годину.

Дакле, у преосталих девет и по месеци, у тој земљи се једе риба која је уловљена негде другде у свету. Притом у немачкој кухињи риба чак и није најважнија ставка на јеловнику.

Због разних облика државне подршке, рибарима се исплати да се по рибу за своје купце отисну и на далека мора. А то онда значи да локални рибари, по правилу они из земаља југа, који имају далеко слабије и мање бродове, остају празних мрежа.

У свету иначе постоје милиони рибарских бродова и бродића, али њих само 30.000 је "заслужно" за улов половине рибе која се годишње вади из мора.

Готово без изузетка су то бродови под заставом или у власништву фирми из богатих земаља и по правилу се већ на тим бродовима или у посебним бродовима који прате рибарске флоте, та риба прерађује и припрема за купце.

Правило за све друге – осим за нас

Алета Мондре са Универзитeта у Kилу сумира последице: "Што се више рибе лови на отвореној пучини, то је мање рибе у обалским подручјима." А то значи да у сиромашним земљама, где је риба становницима главни извор беланчевина, ње једноставно више нема довољно.

Притом, према подацима хуманитарне организације "Светска помоћ за гладне", у свету још око осамсто милиона људи живи од плодова мора, а 90 одсто тих људи је из земаља сиромашног југа.

Светска трговинска организација у ово доба све напетијих односа међу регионима и државама света има и већих брига за опстанак, али када је реч о превеликом излову рибе чини се да су богате земље коначно схватиле да нешто мора да се уради.

Међутим, већ у формулацији коначног споразума видљиво је да су неке сиромашније земље желеле правило које би некако важило за све друге, осим за њих.

Добар пример је Индија: то је земља којој је неспорно огроман проблем то што по Индијском океану рибу лове флоте и са истока и са запада, али иако је желела да се представи као заговорница сиромашних земаља, њен министар трговине Пијуш Гојал био је упоран у захтеву да споразум СТО "ни у једном облику не сме да ограничи права индијских рибара".

Рибе – ћуте

На крају, а након мукотрпних преговора око сваког слова и зареза, прошле недеље се Светска трговинска организација сложила око споразума о укидању државне подршке – али само за рибаре који лове рибу "илегално, нерегистровано или нерегулисано".

Та формулација добро показује колико је разводњен првобитни захтев о потпуном укидању државне подршке. Па чак и ту неке државе желе још да преговарају о изузецима који би важили само за њих.

Зато не чуди што су многе организације за заштиту животне средине разочаране и скептичне. Не верују да ће договор уопште помоћи у очувању живота наших мора. А саме рибе ту ионако могу само да ћуте, док новац звецка на касама рибарница…