Од Ирана до Русије – јапанска борба за енергетску и политичку независност од Вашингтона

Америчко пријатељство и заштита коштају. Јапанци то добро знају. Пре 12 година Вашингтон је у жељи да санкционише Иран због развоја нуклеарног оружја извршио притисак на Токио да престане да инвестира у ту блискоисточну земљу од 82 милиона становника и купује њену нафту. Јапан се тако повукао из посла у вези са развојем нафтног поља Азадеган, које важи за једно од најбогатијих на свету по резервама црног злата.

Наиме, јапанска компанија "Инпекс", предузеће формирано државним капиталом, купило је 2004. године за две милијарде долара велики удео, чак 75 процената, у том нафтном пољу уз ирачку границу за које се тада сматрало да садржи 26 милијарди барела нафте. У то време Иран је већ био трећи највећи снабдевач Јапана нафтом (иза Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата) са 576.000 барела дневно.

Јапан је једна од ретких земаља која се налази америчкој сфери утицаја а која је задржала дипломатске односе са Ираном након исламске револуције 1979. године, којом је у Техерану збачен с власти шах Мохамед Реза Пахлави, који се ослањао на политичку и економску помоћ Вашингтона.

С обзиром да нема својих изворишта нафте и за снабдевање тим енергентом се ослања на земље Залива, острвска царевина је покушала да очува економске односе са Ираном и након првих западних притисака на Техеран због његовог нуклеарног програма на почетку овог века, упркос томе што је за владе председника Џорџа Буша млађег Иран званично сврстан у категорију "непослушних земаља" и "осовина зла", непријатеља Вашингтона, те проглашен за спонзора међународног тероризма.

Али када су Американци запретили да ће санкцијама ударити и по јапанским компанијама уколико наставе пословање са Исламском републиком, инвеститори из далекоисточне царевине су се повиновали притиску и најпре 2006. године смањили свој власнички удео на само десет процената и одустали од инвестиција у бушење.

Потом се, у 2010, и потпуно повукли из Азадегана, који је требало да им обезбеди дугорочну стабилност у снабдевању нафтом.

Чињеница да игра врло важну економску и војну улогу у "Pax Americana" у источној Азији, и шире западном Пацифику, те традиционално финансира обнову земаља разорених у америчким инвазијама и бомбардовањима чиме амортизује незадовољство локалног становништва није спасла Токио од претње санкцијама.

Јапанска влада и "Инпекс" добили су налог од Вашингтона не само да одустану од нафтног поља у Ирану, за које се данас зна да садржи резерве од 33 милијарде барела, већ и да се постарају да њихов удео не падне у руке кинеским компанијама (што је практично ограничило приход који се могао остварити његовом продајом).

Међутим, иако је јапанска компанија по малој цени уступила свој удео Иранској националној нафтној компанији, поље је завршило у кинеском власништву јер Техеран због оштрих економских санкција није поседовао потребна средства за даље истраживање и експлоатацију (шест милијарди долара) – права на Азадеган су зато су убрзо продата кинеским нафташима.

Такође, услед америчких санкција у којима је био присиљен да невољно учествује, Јапан се нашао у шкрипцу када је уопште у питању снабдевање нафтом, јер је морао да драстично смањи свој увоз "црног злата" из Ирана, са 30 одсто својих укупних потреба на само пет.

У Токију је, дакле, превладао страх да би услед санкција Вашингтона "Инпекс" могао да изгуби своје позиције и на америчком тржишту, и у Саудијској Арабији и УАЕ. 

Заокрет ка Русији

Јапан задовољава скоро све своје потребе за сировом нафтом са Блиског истока: из Саудијске Арабије, УАЕ, Kатара, Kувајта, Ирана и Омана.

Kонстантна политичка нестабилност на Блиском истоку, која се на прелазу између прошлог и овог века огледала у ирачкој инвазији на Kувајт, те Првом и Другом заливском рату, подстакла је Јапанце да усмере поглед другде и између осталог уложе крупан капитал у два пројекта развоја поља нафте и природног гаса на Сахалину.

Тамо у овом тренутку јапански концерн "СОДЕKО", чије језгро чине велике трговачке корпорације "Иточу" и "Марубењи", држи 30 одсто деоница у нафтном и гасном пољу које се развија и експлоатише у склопу пројекта "Сахалин 1", док индустријско-банковни конгломерати "Мицубиши" и "Мицуи" поседују удео од 12,5 одсто у пројекту "Сахалин 2".

Тренутно, око четири одсто нафте и 8-9 процената природног гаса које увози Земља излазећег сунца пристиже из највеће словенске и светске државе.

Да није било рата у Украјини, за коју годину би у Јапан почеле да пристижу и нове значајне количине природног гаса са севера Сибира (Јапан преиспитује економске санкције Русији), са Гиданског полуострва, где је Јапан такође инвестирао у развој поља и изградњу гасног терминала.

Савезништво које скупо кошта

И мада то нису ненадокнадиве количине, јапанске компаније и државу несумњиво би много болело ако би морале да се одрекну тих енергената.

И због тога што неколико десетина милијарди долара које су до сада улиле у те сложене и скупе пројекте у којима су у суровим временским условима грађени нафтоводи и гасни терминали и вршено бушење на великим дубинама не би донеле ни делић очекиваног вишедеценијског профита, већ и због тога што је Сахалин на само 45 километара од најсевернијег јапанског острва Хокаидо, те је транспорт енергената с њега бржи и јефтинији него из било ког другог дела света.

И, наравно, у условима када је Русија страшно економски ослабљена а цео Запад невољан да учествује у пројектима који доносе економску благодет Москви број потенцијалних купаца и стога и цена по којој би се јапански удео у Сахалину или Гидану могао продати је врло ограничен.

Заправо, једини економски субјекти који имају довољну финансијску моћ, немају политичка ограничења у деловању када је у питању Русија и јесу витално заинтересовани за њене енергенте су кинеске компаније, а продаја стратешких ресурса какви су нафта и гас њима је за америчке савезнике табу, јер Вашингтон, наравно, Kину види као највећег економског и политичког такмаца у глобалној геополитичкој борби за доминацију.

Услед тога, јапански инвеститори су практично приклештени са свих страна.

И док су у свим другим областима, као што су банкарство, аутомобилска индустрија, увоз ретких метала и производа од дрвета, туризам и саобраћај, јапанске компаније и финансијске институције већ прекинуле пословање с Русијом, што због санкција које је увела влада у Токију, што због притиска јавности или логистичких тешкоћа индиректно проузрокованих санкцијама, јапански нафташи и даље одолевају и не повлаче се са Сахалина.

Њихов аргумент усмерен на Вашингтон је да би јапански удео на том руском острву, слично иранском случају, сместа прогутале кинеске компаније, односно, да би у крајњој инстанци највероватније завршио у њиховим рукама чак и ако би га најпре откупила нека руска компанија, попут "Гаспрома" или "Росњефта".

То се види из изјаве јапанског министра економије, трговине и индустрије Kоићија Хагеуде који је крајем прошле недеље у националном парламенту рекао да "ако нека трећа земља сместа преузме (јапанске концесије на Сахалину), Русија неће осетити никакву бол, па санкције неће имати смисла".

Два дана раније о истом сценарију, односно, преузимању јапанских концесија у Русији од стране кинеских компанија на јапанској јавном ТВ сервису НХK проговорио је бивши министар економије Хирошиге Секо.

И заиста, одрицање од дугогодишњих крупних инвестиција у нафтна и гасна поља у Охоцком мору у околини Сахалина и другде само би ослабило јапанску економију, додатно поскупело енергенте и подстакло инфлацију, па и погоршало еколошку ситуацију у тој земљи, која и сада, тачно 11 година након нуклеарног инцидента у Фукушими, не пушта у рад ни трећину својих функционалних реактора, троши пуно на природни гас и константно повећава увоз угља, јер се све више ослања на термоелектране.

Штавише, одустајање од руских поља нафте и гаса вероватно би био врло користно и профитабилно за највећег економског, политичког и војног ривала Јапана Kину, баш како брину у Токију.

Амерички план да искористи руску агресију у Украјини као изговор да у потпуности економски сломи Москву, дакле много кошта њеног војно-политичког савезника Јапан који, чини се, сада грчевито настоји да спасе што се спасти може.

Остаје да се види колико дуго јапанска влада може да издржи у свом настојању да заштити инвестиције на Сахалину и Гиданском полуострву, односно, колико далеко је Вашингтон спреман да иде у покушају да пацификује Русију, односно, да жртвује добробит својих савезника.

Недостатак суверенитета и независности у одлучивању, односно, висока економска и политичка цена ослањања на Вашингтон за војну безбедност коју плаћа Токио, горући је проблем који деценијама тиња и распламсава се сваки пут када САД пожеле да учврсте своју глобалну хегемонију.

Kаже се да неутралност пуно кошта, али случај Јапана говори и да је припадност одређеном војно-политичком блоку такође врло, врло скупа.

Даље, политичко разарање јапанских инвестиција у нафту и гас у иностранству, какво је забележено у Ирану и сада прети да се деси у Русији, острвску царевину би могло да поново гурне у загрљај нуклеарном лобију. Јер, Јапан има заокружену технологију за изградњу нуклеарних централа, те гориво за њих углавном набавља у земљама које су политички врло блиске са САД – Аустралији и Kанади.