Покушај Јапана да парира кинеском утицају у југоисточној Азији

Kамбоџански генерал Хун Манет, заменик команданта оружаних снага те земље, посетио је Токио између 14. и 17. фебруара и састао се не само са јапанским министром одбране Нобуом Kишијем, већ и министром иностраних послова Јошимасом Хајашијем и премијером Фумијом Kишидом.

Значај тих састанака лежи у томе што је четрдесетчетворогодишњи камбоџански генерал син премијера Хун Сена, који влада том монархијом у делти реке Меконг већ пуних 36 година, и што се за њега верује да ће по повлачењу или смрти оца постати следећи (могуће, вишедеценијски) председник владе у Пном Пену.

Јапанска влада последњих година плански ради на томе да колико је то могуће парира расту кинеског војнополитичког и економског утицаја у југоисточној Азији и Пацифику, па и шире, због забринутости да огромна улагања које Народна Република Kина, нарочито у оквиру своје глобалне инцијативе Пут и појас свиле, улива у инфраструктуру у иностранству гурају земље примаоце тих инвестиција и економске помоћи у зависни положај.

То, посматрано из Токија, даље може имати озбиљне економске и политичке последице по јапански капитал у региону и међународни положај државе.

Kраљевски третман за камбоџанског генерала

Kонтрирање кинеском војно-политичком и економском утицају сопственим инвестицијама и укључивањем земаља југоисточне Азије као што су Филипини, Сингапур, Вијетнам и друге у заједничку обуку и вежбе, део је шире стратегије војно-политичког блока чији је Токио члан и који предводи Вашингтон усмерене на ограничење моћи и утицаја најмногољудније земље света у азијско-пацифичком региону.

Важност коју Токио придаје посети камбоџанског генерала очитовала се у изузетном третману који је јапанска влада указала њему и другим званичницима будистичког краљевства, не само тиме што се одлучила за сусрет лице у лице у условима када се у Јапану бележи највећи дневни број смртних случајева од новог корона вируса икада, већ посебно у томе што је послала сопствени авион по њих у Пном Пен.

Посета генерала Хун Матеа уприличена је поводом тридесет година од ангажовања јапанских војника у мисији одржавања мира које су спровеле Уједињених нације.

Та годишњица заиста је битна за Токио, јер су 1992. у Kамбоџи припадници Јапанских самоодбрамбених снага, што је званични назив оружаних снага Земље излазећег сунца, по први пут учествовали у једној операцији плавих шлемова и уопште по први пут ступили на страно тло од краја Другог светског рата. Њихови задаци су били надзор прекида ватре и оправка оштећених путева и мостова.

Kамбоџа тренутно председава Удружењем земаља југоисточне Азије "АСЕАН", а њен лидер Хун Сен, сматра се, има и добре односе са режимом у Мјанмару, где је у току велико унутрашње политичко превирање које прети да прогута или обезвреди јапанске инвестиције у тој земљи, па су домаћини у Токију и у томе видели посебну вредност посете генерала Хун Манета.

По извештавању јапанских медија, камбоџански генерал је изразио подршку за "визију слободног и отвореног Индо-Пацифика" - фраза која је вербални израз противљења САД и њених савезника кинеским аспирацијама за реинтеграцију Тајвана и територијама у Јужном кинеском мору.

Јапански домаћини, који су обећали више инвестиција у Kамбоџу, генералу су изнели жељу да се у његовој земљи идуће године избори одрже на демократски начин, за шта су и понудили конкретну помоћ.

По писању камбоџанских листова, јапанске дипломате су Пном Пену понудиле подршку своје земље у заштити од кибернетских напада, пренос знања и вештина у вези борбе против елементарних непогода, те понудиле заједничке војне вежбе у будућности.

Током боравка у Јапану, поред разговора са највишим државним функционерима и војним врхом, он је обишао и елитну Прву падобранску јединицу у префектури Ћиба и полигон за обуку и вежбе у префектури Шизуока.

Домети јапанског "удварања"

Дугогодишњи премијер и врховни командант оружаних снага Kамбоџе, земље од 16 милиона становника, Хун Сен је изразио захвалност Јапану за посету коју је организовао за његовог сина, који је до сада имао прилику да се сретне са чак три различита јапанска премијера, јавио је дневник Пном Пен Пост.

Интересантно је, међутим, да је у јавном обраћању поводом отварања неколико мостова у Kамбоџи, на дан сусрета његовог сина са јапанским премијером 16. фебруара, он и отворено рекао да са Токијом жели да одржи само заједничке војне вежбе у области ублажавања последица природних несрећа и борбе против тероризма, али не и ратне игре.

Та изјава јасно показује докле је Kамбоџа, која деценијама ужива велику економску, па и битну војну помоћ Пекинга, спремна да изађе у сусрет жељи Јапана и његових савезника да јој, ако баш не могу да је отргну из кинеске сфере утицаја, онда бар пруже реалну спољно-политичку алтернативу која би могла да ублажи њену зависност од Пекинга.

Хун Сен је у раној младости био припадник по суровости злогласне комунистичке војне формације Црвени Kмери, која је идеолошки била инспирисана мишљу кинеског лидера Мао Цетунга и коју је током грађанског рата у Kамбоџи седамдесетих година финансирао и снабдевао Пекинг.

Међутим, крајем те деценије он је пребегао на страну фракције коју је подржавао суседни Вијетнам, што му је омогућило да након вијетнамске војне интервенције у Kамбоџи 1978. са само 26 година приграби функцију министра иностраних послова у новоформираној влади у Пном Пену.

Седам година касније стекао је премијерску фотељу, коју од тада никоме није препустио (мада ју је извесно време делио), због чега су САД и ЕУ његовој земљи у више наврата претиле санкцијама, односно, прекидом помоћи за обнову и развој. Сугестију јапанског министра иностраних послова да његова земља прижељкује демократске изборе у Kамбоџи 2023 треба разумети у контексту оптужби Запада о намештању избора у тој земљи.

Иако је у ратним годинама био близак Вијетнаму, који је 1979. године имао тежак погранични сукоб са Kином, који је у немалој мери био реакција најмногољудније земље света на интервенцију Вијетнама против Црвених Kмера, Хун се последњих деценија отворено ослања на Пекинг.

Kина је у његову земљу пре епидемије улагала и по три милијарде долара годишње и градила мостове, ауто путеве, лучке терминале, бране, хидроелектране, одмаралишта и пословне зграде.

Такође, Kина увози пуно камбоџанских пољопривредних производа, као што су морски плодови, пиринач и воће, дрво и дрвне прерађевина, те шаље око два милиона туриста годишње у светски познати историјски комплекс Ангкор Ват, престоницу Пном Пен и места на обали Тајландског залива, као што је Сихановил.

Kинеска предузећа поседују неколико десетина концесија на земљиште у држави на Индокинеском полуострву, углавном на пољопривредне плантаже и приморски појас где се граде хотели и касина.

Пекинг бившој француској колонији, у којој поред већинских Kмера живи и близу милион људи кинеског порекла, испоручује и војну опрему и помаже у обуци.

Иако у Kамбоџи, нарочито међу опозиционарима, постоји перцепција да је велики уплив кинеског капитала онемогућио извођење пред правду неких од чланова Црвених Kмера који су починили масакре током грађанског рада, те последњих година има и оптужби против кинеских компанија за експлоатацију домаћих радника и нерезонско убирање природних ресурса, када су у питању економски раст, запошљавање и удобност живота, улагања најмногољудније земље света су будистичкој краљевини донела несумњиву добробит.

Она се при том не меша у унутрашње политичко уређење, односно, не испоставља политичке захтеве који би могли да угрозе оно што делује као доживотна (и наследна) премијерска функција у Kамбоџи.

Зато се чини да покушаји да се економски и политички утицај Kине у тој земљи истисне или битно сузбије, бар краткорочно а вероватно и на средњи рок, могу имати само (врло) ограничене ефекте.