Авганистан – провалија за америчко-британске "посебне односе"

Термин америчко-британски "посебни односи" искован је у заједничким борбама Американаца и Британаца, али и кроз сарадњу ратних лидера две земље Винстона Черчила и Френклина Делано Рузвелта.

Ратна победа и стварање НАТО-а, Северноатлантске војне алијансе су те односе зацементирали. Или се барем тако веровало четрдесетих година прошлог века.

"Посебни односи" наставили су да иду не баш утабанима стазама да би током рата на простору бивше Југославије запали у озбиљну кризу, поготову у периоду када су Британијом владали конзервативци, а Сједињеним Државама Клинтонова демократе.

Тони Блер – шампион "посебних односа"

Победа неолабуристе Тонија Блера на изборима 1997. године била је прекретница. Клинтон је најзад добио идеолошког истомишљеника с друге стране Атлантика.

Плод њихове сарадње било је бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године, које су двојица политичара промовисали као дело "етичке спољне политике".

За Британце много значајнији резултат из тог периода био је ангажман Била Клинтона на постизању мировног споразума у Северној Ирској на Велики петак 1998. године.

Напад на Куле близнакиње у Њујорку представљао је и кулминацију тих односа.

11. септембар – крај идеолошких разлика

Тони Блер оставио је идеолошке разлике са Џорџом Бушом млађим по страни и похрлио у авганистански, а касније ирачки рат.

Етика и солидарност са најближим савезником неолабуриста довели су до дубоких подела у самом британском друштву, које је успешно и детаљно преиспитивало мотиве политичара и указивало на постколонијалну димензију ратних ангажмана на Средњем истоку.

Пуцање фасаде

Два мандата Барака Обаме, обележена на спољнополитичком плану катастрофалним уништењем Либије, недостатком стратегије за рат у Сирији и избегличком кризом, потресли су саме темеље "специјалних односа".

Влада Дејвида Камерона није разумела, нити следила идеје њима идеолошки стране државне секретарке Хилари Клинтон.

Но, напукла фасада се ипак одржала.

Посета Доналда Трампа Британији, која је довела до протеста на улицама Лондона под благословом лабуристичког градоначелника Садика Кана, док је конзервативац Борис Џонсон ширио руке добродошлице, а краљица Елизабета Друга предводила банкет у виндзорском замку, потврдила је да постбрегзитовска Британија у преформирању свог геостратешког положаја рачуна на подршку Вашингтона.

Трамп је Британцима обећао много. Није много испунио, али није ни стао на британски геостратешки реп.

Тешке последице повлачења из Авганистана

Улазак Џоа Бајдена у Белу кућу изазвао је велику нервозу у Лондону.

Дипломате су зато одахнуле када су Џонсон и Бајден на самиту Групе седам најразвијенијих земаља света у Корнволу свету речју, али и сликом опуштеног породичног пикника на плажама Корнвола, упутили поруку да "специјални односи" издржавају атлантске ветрове.

Међутим, авганистански ветрови срушили су и тај последњи слој дотрајале фасаде.

Можда је најбоља илустрација дубине њихове кризе оштар напад Тонија Блера на идеолошког истомишљеника Џозефа Бајдена у Би-Би-Сијевом ударном радијском програму Тудеј (Данас).

Бивши британски премијер није штедео критике повлачења из Авганистана, истакавши да "се рат не завршава зато што смо се ми повукли".

Ништа мање оштро није било ни током дебате у британском парламенту где су посланици свих странака решетали шефа дипломатије Доминика Раба због чињенице да је у Авганистану оставио незаштићене Британце, али и Авганистанце, који су са њима сарађивали две деценије.

На тапету гнева Вестминстера нашао се и сâм Џозеф Бајден. Парламент је повукао потез без преседана и изгласао да је амерички председник у статусу "непоштовања" највишег британског законодавног тела.

Неорганизовано и брзоплето повлачење довело је и до ретког уједињења британске левичарске и десничарске штампе у вези са тим питањем.

На страницама британских новина читају се исповести ветерана авганистанског рата, које бацају дубоку сумњу на природу и ефикасност војнообавештајне сарадње две земље.

Један од њих, Тревор Кол, носилац медаље за храброст у авганистанском рату, сматра да "Глобална Британија" што је назив за брегзитерску геополитичку стратегију, не сме да буде у америчкој сенци.

"Не требају нам више", тврди овај ветеран рата који је однео више британских живота од фолкландског и ирачког заједно.

"Само мирно. Идемо даље"

Док левичарски Гардијан свакодневно пише читуље "специјалним односима", десничарски Дејли телеграф најављује посету чак седам министара владе Бориса Џонсона Вашингтону у наредним недељама.

Но, мало ко верује да британски дипломатски шарм и вештина могу много да промене.

И док се политички и војни кругови тресу из темеља, двадесетогодишњица напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон обележена на исти начин као и онда када се трагедија која је однела преко три хиљаде живота десила – интонирањем америчке химне у виндзорском замку.

Тим симболичним чином, британски суверен упутио је снажну и Британцима блиску поруку: "Само мирно. Идемо даље".

Много мање је јасна дестинација тог пута – да ли ће постбрегзитовска и постковидска Британија наставити сама или ће успети да постави темеље за нове "посебне односе" у 21. веку.

Тај херкулијански задатак је и највећи изазов за Лондон двадесет година после 11. септембра.