Крах америчке политике у Јужном кинеском мору?

Родриго Дутерте, који се налази у званичној посети Пекингу, на конференцији за штампу у кинеској престоници је објавио да се "одваја од Сједињених Држава", побравши аплаузе окупљених посленика седме силе.

Филипински председник, кога још од пре доласка на власт америчке и друге западне дипломате, као и групе за заштиту људских права са Запада, критикују због грубих кршења закона и људских слобода због његове оштре и неуморне кампање за искорењивање трговине дрогом, коју карактеришу и вансудска погубљења осумњичених – изјавио је и да ће даље тражити начине за ближе повезивање са Кином и Русијом и додао: "Биће нас три: Кина, Русија и Филипини, против целог света".

У свом карактеристичном ексцентричном стилу, Дутерте је Сједињеним Државама пребацио: "Како можете да будете најмоћнија индустријска земља света, када дугујете (новац) Кини и не враћате јој га?"

Дутерте је у четвородневну посету у Пекинг дошао са свитом од чак око 400 филипинских бизнисмена заинтересованих за извоз у Кину и привлачење кинеских инвестиција.

Медији у Азији јављају да ће се та делегација вероватно вратити у своју земљу са потписаним пословима вредним око 15 милијарди долара. Сматра се да ће Кина окончати забрану увоза филипинских пољопривредних производа и Манили дати нискокаматни кредит од девет милијарди долара.

Дутерте је по доласку на власт у јулу ове године одлучио да преокрене спољнополитички курс претходне филипинске власти, која се обавезала да америчкој војсци поново да на коришћење важну поморску базу у заливу Субик, слала своје војнике на заједничке војне патроле са САД у Јужном кинеском мору, склопила уговоре о куповини оружја са америчким савезницима Јужном Корејом и Јапаном како би се ефикасније супротставила кинеским снагама, те тужила Кину Међународном суду правде у Хагу за кршење филипинског суверенитета и ексклузивне економске зоне у том мору.

Нови филипински председник храбро заговара не само веће економско повезивање са Кином већ и политичко и војно удаљавање од Вашингтона и успостављање војне сарадње са Кином и Русијом, што би била сензационална промена и тежак ударац за америчку спољну политику, с обзиром на то да се Филипини још од краја 19. века налазе што под директном влашћу, што под патронатом Вашингтона, те у већој или мањој мери служе као одскочна даска за америчку војску у Јужном кинеском мору и шире, у југоисточној Азији.

Сужавање омче око Кине

Као реакцију на раст економског значаја источне и југоисточне Азије у светским оквирима и на војно јачање Кине, председник Обама је 2009. године објавио да ће његова држава променити приоритете у својој спољној политици, односно преместити тежиште својих дипломатских, економских, политичких и војних напора са Блиског истока на регион Азија–Пацифик. Та промена у стратегији је позната као "Обамин заокрет ка Азији".

До доласка Дутертеа тај план се у приличној мери одвијао управо онако како су амерички стратези желели. С циљем да Кину окруже економским и војним бедемом, америчка дипломатија и војска итензивирале су активности у Тихом океану, од Јапана и Јужне Кореје на северу до Аустралије на југу, и у Индијском океану, јачајући политичке, економске везе, не само са својим дугогодишњим савезницима попут Токија, Сеула и Маниле, већ и са државама са којима је у прошлости имала дубоке идеолошке разлике и војне сукобе, попут Вијетнама и Лаоса, односно, са земљама које се традиционално војно и економски везују за Кину или Русију, као што су Мијанмар и Индија.

Наиме, САД су у последњих пар година успешно продубиле свој војни савез са Јапаном, где је влада успела да издејствује промене у тумачењу устава и доношење нових закона који омогућавају јапанској војсци да се укључи у заједничке патроле са САД у Јужном кинеском мору, те се упути у заштиту америчких војних ефектива и ван своје територије и у случају кад сам Јапан није директно нападнут, али прети опасност његовој војној и економској безбедности.

САД су успеле и да издејствују поновно отварање поморске базе Субик у близини града Олангапо на Филипинима за америчку морнарицу, која је након деценија стационирања одатле испраћена 1991. године, по завршетку Хладног рата.

То упориште, заједно са ваздухопловном базом Кларк на Филипинима, за Американце је од есенцијалног значаја у смислу надзора Јужног кинеског мора и супротстављања покушајима Пекинга да кроз изградњу вештачких острва са пристаништима, полетно-слетним стазама и радарским станицама, оствари контролу над важним пловним и ваздушним путевима.

Сједињене Државе чак су постигле известан успех у војнополитичком приближавању Ханоју, који има сопствене бриге у вези са јачањем кинеске армије и кинеских претензија на ресурсе у Јужном кинеском мору, дуж чије обале се протеже вијетнамска држава.

У последњих десетак година, амерички и вијетнамски председници сусрели су се чак четири пута, влада у Ханоју је отворила врата за улагање америчких компанија и успостављање америчких образовних установа у својој земљи, док је Вашингтон укидањем забране на извоз америчког наоружања Вијетнаму тој земљи практично понудио снабдевање ратним авионима, бродовима и беспилотним летелицама потребним за успешно надгледање водених пространстава Јужног кинеског мора и очување суверенитета.

САД су, делујући заједно са својим савезником Јапаном, убедиле Ханој да преузме квалитетне патролне чамце јапанске производње, који би требало да се носе са сличним кинеским бродовима у водама Јужно кинеског мора, близу вијетнамској обали.

Председник Обама је ове године остварио и историјску посету Лаосу, малој комунистичкој држави у југоисточној Азији, која се деценијама налази у сфери утицаја Кине и Вијетнама и коју су Американци током рата у Вијетнаму годинама брутално бомбардовали, понудивши јој обнављање политичких односа и успостављање економске сарадње.

САД и њени савезници су последњих година приволели Мијанмар на отварање према западном капиталу и политичком утицају, а САД су ове године чак постигле и споразум са Индијом, којим се америчким трупама дозвољава коришћење индијских касарни за логистику. Оне су недавно и склопиле посао продаје америчких војних хеликоптера "Апач" и "Чинук" тој земљи, вредан три милијарде долара.

Напори Вашингтона да за себе веже Индију, која је у прошлости имала погранични рат са Кином и стрепи од раста кинеске економске и војне моћи, те је на својој територији угостила избегличку владу са Тибета која се у Пекингу сматра нелегалном и сепаратистичком, не односе се само на укључивање Њу Делхија у антикинески блок који се протеже дуж обала Тихог и Индијског океана, већ и на одвајање од Русије када је у питање набавка наоружања.

САД су и у томе имале успеха јер су, поред наведене продаје хеликоптера, сада и у преговорима са владом у Њу Делхију о извозу своје технологије за производњу беспилотних летелица и носача авиона.

Такође, успеле су да убеде политичко и војно руководство у Индији, чије се ваздухопловство традиционално деценијама ослањало на руске летелице, да у својим набавкама упуте поглед ка Западу, што је управо прошлог месеца резултирало потписивањем великог уговора вредног 15 милијарди долара за куповину 126 француских авиона "Рафал".

Велики ударац за америчке напоре за опкољавање Кине

И онда се појавио Родриго Дутерте, који је својим сопственим заокретом у спољној политици изненада убацио металну шипку у зупчаник захуктале америчке војно-економске машинерије која ради на економском и политичком потискивању Кине и Русије из југоисточне и јужне Азије.

Увређен критичким односом америчког амбасадора у Манили и целокупне америчке администрације према њему, Дутерте је отказао послушност Вашингтону у кључном моменту, када амерички бомбардери прелећу вештачка острва која су Кинези последњих година изградили у Јужном кинеском мору и када је одлука Међународног суда правде Хагу, којом се не само оспоравају територијалне претензије Кине на то море већ и право Пекинга да, на основу поседовања вештачких острва, експлоатише ресурсе попут нафте, гаса и рибе у кругу од 200 наутичких миља око њих, дала и Филипинима и САД снажан аргумент у настојању да онемогуће Кину да физички и економски загосподари тим морем, које је не само ризница ресурса, већ и изузетно важно саобраћајно чвориште кроз које сваке године прође роба вредна око пет билиона долара.

Још и пре посете Кини, председник Дутерте је изјављивао да америчке трупе више нису добродошле у његовој земљи и да ће тражити начин да се и у војном погледу повеже са Кином и Русијом, а тај став је овог пута озваничио изјавама у Пекингу.

Тако су САД у настојању да пребаце фокус своје спољне политике са Блиског истока на регион Азија–Пацифик, са циљем да ограниче економски и војнополитички утицај Народне Републике Кине на државе источне и јужне Азије, због уплитања у унутрашња питања Филипина, сада одједном остале без у овом тренутку вероватно најважније карике у том мегаломанском плану – физичких упоришта за контролу Јужног кинеског мора.

Лични ризик по Дутертеа?

Остаје питање, међутим, да ли ће Дутерте, који је својим заокретом према Кини сигурно стекао моћне спољне али и унутрашње противнике, успети да се одржи на власти и у потпуности спроведе своје намере везане за смањивање војне и економске зависности од САД.

Пред одлазак у Пекинг, председник Дутерте је изашао пред филипинску јавност са изјавама које су нацију подсетиле на велике жртве филипинских родољуба у рату за независност на преласку из 19. у 20. век, када су САД након победе у рату са Шпанијом окупирале Филипине, дотадашњу колонију двора у Мадриду, и када је неколико стотина хиљада Филипинаца погинуло од руке америчких војника и болести проузрокованих ратом.

Ипак, упркос личној популарности, Дутертеу неће бити лако да спроведе своју политику удаљавања од Вашингтона, јер његова земља и САД имају снажне економске, војне и људске односе.

На пример, у 2012. години је укупна трговина између САД и Филипина износила 24 милијарди долара, а директне америчке инвестиције биле су 4,6 милијарди долара.

Америчка држава традиционално упућује знатну хуманитарну и новчану помоћ након великих природних несрећа које су на Филипинима честе. Амерички инструктори деценијама обучавају филипинске војнике, а специјалне јединице САД дуго су се бориле са својим филипинским колегама у џунглама на југу земље против комунистичке гериле и исламских покрета за независност, попут Моро исламског ослободилачког фронта (МИЛФ) и Абу Сајафа.

Такође, чак око шест милиона људи филипинског порекла живи у САД, док се на Филипине населило близу 300.000 америчких држављана. Истраживања јавног мњења из прошле године показују и да су Филипинци народ који је први у свету када је у питању поштовање према САД, јер је чак 92 одсто филипинских испитаника изјавило да има позитивно мишљење о тој земљи.