Минхен дан после: Реци како убијаш, да знамо одакле долазиш

Од суботе у подне се зна - био је то "класични амок", како је на прес-конференцији у Минхену изјавио виши државни тужилац Томас Штајнкраус-Кох.

Да ли је "обично" лудило боље од религиозног? Јесу ли Европљани сада одахнули од олакшања?

Необична ситуација: после минхенског случаја, једина утеха која европским јавностима остаје је цинично инсистирање на разлици између исламског тероризма, приватне психозе и сивој зони између.

Атентатор је био млади немачки Иранац, или ирански Немац, зависи са које стране се гледа, или шта је коме идеолошки прихватљивије. Исто није - прва формулација више вуче на претпоставку исламистичког тероризма, друга на пропалу интеграцију унутар Немачке.

У питању су нијансе које убијају снагом ватреног оружја: Ако се сматра да је масовни убица из Минхена "немачки Иранац", онда кривица лежи на глобалним приликама, над којима немачка влада не поседује већинску контролу. Ако се напише да је он "ирански Немац", онда кривица лежи на по злу кренулом мултикултурализму - а за то се већ може сматрати одговорном влада канцеларке Меркел.

Немачки медији се превасходно одлучују за прву варијанту, аустријски радије бирају другу.

Да је на делу нека утеха посебне врсте било је јасно још у ноћи између петка и суботе, кад су немачки медији цитирали неименовани извор из америчких служби за националну заштиту, да атентату из Минхена недостаје "терористичка позадина", јер је убица шиит, а не сунит. 

Реци како убијаш, да знамо одакле долазиш

На неким страницама друштвених медија, већ неколико минута после почетка пуцњаве у филијали "Мекдоналдса" код минхенског Олимпијског села, није било сумње да се ради о исламистичком терору. Фејсбук је бржи од полиције, бржи од новинских агенција, можда не поуздан колико и они, али поуздан барем колико и Си-Ен-Ен, који је блиц-брзином јавио да је нападач узвикивао "Aлаху eкбeр".  

Размере снага које је Бајерн уз подршку савезне државе извео на улице Минхена, такође говоре у прилог тезе о исламистичком терору. На крају, није био, али по мобилизованим средствима, енергији, емоцијама, по проливеној крви, као да јесте.

Друга претпоставка са друштвених мрежа и онлајн-издања новина полазила је од тога да је Али Давид Сонболи из Минхена мини-издање норвешког масовног убице Брејвика, који је тачно у дан пре пет година у Ослу и на острву Утоји побио 77 људи.

Како државно тужилаштво из Минхена у суботу саопштава, докази пронађени у минхенском стану у ком је починитељ живео са родитељима, откривају да се он, млад као што је био, одавао посебној страсти, и то детаљно и систематично. Као што неки на интернету прате пропуштене епизоде мексичких сапуница, траже повољне дизајнерске ташне, или диверзификоване порно странице, тако је Али Давид Сонболи пратио све извештаје о спектаткуларним масовним убиствима.

Ако се та претпоставка тужилаштва докаже као истинита, онда је Али Давид Сонболи сличнији Андреасу Лубицу, који је у марту прошле године као депресивни пилот "Џерманвингса" убио 150 људи у француским Алпима, него Брејвику који је деловао са идеолошке платформе "спаса" европских култура.

Таква линија полицијске истраге мења адресу одговорности - нису криве ни светске прилике, ни мултикултурализам наређен из Берлина, већ мама и тата.

Ако погледамо службену дефиницију терора и тероризма, онда изложеност и рањивост наших друштава постаје још драстичнија. Резолуција Савета безбедности УН 1566 сматра да су "терористичке активности оне које имају за циљ убијање/тешко рањавање/узимање талаца у сврху застрашивања становништва", док тероризам покрива "извођење терора ради постизања политичких, економских или религиозних циљева". 

Примењено на минхенски случај: Починилац је можда био болестан, али је деловао по логистички врло комплексном плану. Набавио је нерегистровани деветомилиметарски "глок", кад је нађен у споредној улици после самоубиства имао је са собом магацине са још 300 метака.

По дефиницији УН, Али Давид Сонболи би био нервозни терориста, али оно што је направио није тероризам - само "unhappy hour" у "Мекдоналдсу".

Криво је друштво?

Између рефлексних изјава којима политички коректне снаге коментаришу сваки акт терора - ако је исламистички "да он не сме променити наш став према мирољубивости ислама као вере", ако је амок "да он не сме променити наш став према менталним болестима", ако је левичарски "да они у суштини мисле добро", ако је десно-радикални "да се то не сме толерисати" - више не пролазе деценије, године, или месеци.

Напротив, од ове године европске јавности имају тужну прилику да у ритму од неколико недеља или дана тестирају дејство те врсте рефлексних коментара док сахрањују своје мртве, које су спектакуларно побили исламисти, или надидеолошке психопате/социопате, или их камењем у име бољег сутра гађала лева анархо-сцена, или чизмама изгазили десни радикали.

Четири групе из којих се мобилизују масовне убице доведене су на исту раван, иако је јасно да не располажу једнаким деструктивним потенцијалом: левичари и десничари већ дуго никог нису убили, осим што пале и разбијају; психопатама се баве медицина и породица, социопатама криминалистика; једино се радикалним исламом баве сви - читава европска друштва, са комплетним полицијским, материјалним, финансијским, медијским и едукативним средствима.  

Вишесатна блокада слободног града Минхена, оклопна кола, хеликоптери, маскирани специјалци, полиција у бермудама и министар полиције који се два пута у недељу дана враћа с годишњег одмора доказују: Статистика је на страни исламиста.

Све то, не би ли се ухватио један немачки Иранац, тек загазио у пунолетност, за кога комшиница-Македонка из минхенског Макс-предграђа изјављује Билду да је био "драг, пристојан и имао осмех као нормалан човек".  

Зато ту полицијску акцију не треба ни оцењивати по ономе што је она реално испала, као (лингвистичког ли ужаса!) "overkill", већ по ономе што се у првом тренутку веровало да јесте - антитерористичка операција за сузбијање исламистичке претње. 

Секс као друштвена обавеза

Као оно што она реално није, минхенска акција показује сву нервозу европских држава у реаговању на масовне феномене исламистичке радикализације младих муслимана.

У петак увече, тек што је почела драма на минхенским улицама, појавило се, поред исламизма и психозе, и треће објашњење за мотивацију починитеља. Док се стојећи на равном крову гараже гласно свађао са станаром зграде у суседству, Али Давид Сонболи једног тренутка каже да је "одрастао у крају примаоца Harz-IV помоћи".

"Harz IV" је немачки код за сиромашне, дугогодишње незапослене, социјално обесправљене, друштвено заборављене, аутсајдере без перспективе.

То је у моменту доживљено као млин на воду још једној мудрости коректног типа, ставу који би вероватно заступала пчелица Маја кад би водила курс криминалистике: да се занемарена омладина с руба друштва мобилизује у масовне убице зато што им друштво није отворило перспективе за нормалан живот.  

Осим криве логике, такав став чак не одговара ни реалном стању - Бин Ладен и Мухамед Ата долазе из богатих породица, Eл Багдади из образоване, млађи брат Царнајев из Бостона је студирао на елитном универзитету, неки од атентатора из Париза и Брисела су поседовали уредне грађанске егзистенције пре него што су постали масовне убице у име Алаха.

Али тога никад доста. Нема десет дана да је немачка професорка криминологије Моника Фромел (Универзитет Bad Oldosloe, Шлезвиг-Холштајн, за новине Freie Zeiten Deutschland) изјавила како се муслиманској омладини "морају отварати перспективе јер ће (...) без новца, без друштвеног прихватања, без присутупа сексу отклизати у криминалну субкултуру".  

Ближе југу Европе, сличан став заступа Балкан-експерт Аустријског института за спољну политику (ÖIIP) Ведран Џихић, који је почетком овог месеца сарађивао у изради два велика текста за ОРФ-онлајн ("Регрути Исламске државе" и "Салафисти у Босни") где је на разне начине варирао тезу о економским узроцима и електронским путевима исламистичке радикализације.

Реч је, најједноставније речено, "о потрази за животним смислом". "Регрутују се (...) превасходно млади мушкарци. Ислам је за њих одоговор на одсуство перспективе и реакција на њихов статус маргинализоване групе", каже Џихић. 

Зашто та врста онлајн-регрутације све боље функционише на Балкану, посебно у Босни, преко чијих мастер-мрежа тече и радикализација муслимана из Санџака, Косова и Македоније? Зато, одговара експерт Џихић на новинарско питање, што постоји веза између радикализације и незапослености младих.

"На Балкану је незапослено 50 одсто младих, у Босни чак 63 одсто, што је једна од највиших рата омладинске незапослености на свету. (...) Већина младих мушкараца живи још код родитеља, Босна нема никакву перспективу за улазак у ЕУ, на то се још надовезују младалачка нестрпљивост, идеализам и мачизам."

И зато, отворимо им перспективе, дајмо им кошуљу с рамена, разговарајмо с њиховим родитељима, омогућимо им приступ сексу, можда нас онда више неће убијати!