Мировни споразум између Русије и Јапана још увек далеко?

Руски председник Владимир Путин и јапански премијер Шинзо Абе сусрели су се у руском летовалишту и олимпијском граду Сочију 6. маја, где су разговарали о економској сарадњи између две земље, модалитетима за решавање територијалног спора који оптерећује њихове односе, те о безбедносном стању у региону источне Азије и политичкој ситуацији у свету.

По писању јапанских медија, премијер Абе је током трочасовног састанка изнео план од осам тачака о економском развоју Далеког истока, а два лидера сагласили су се да се поново састану приликом одржавања "Економског форума за источну Русију" у Владивостоку у септембру ове године. Вођени су и разговори о могућности да председник Путин посети Токио, како би се коначно остварио састанак на највишем нивоу који је био заказан за 2014. али потом био одложен на неодређено време због ситуације у Украјини.

Јапански премијер састао се са руским председником упркос сигналима о противљењу из Вашингтона, који настоји да изолује Москву од међународне заједнице. Аналитичари у источној Азији тај потез јапанског лидера оцењују као настојање да се током његовог мандата продубе међудржавни билатерални, али и његови лични односи са председником Путином, све у циљу потписивања мировног споразума којим би се формално окончало ратно стање између две државе које траје од 1945. године и ставила тачка на територијални спор у вези острва која су у Русији позната као Јужни Курили, а у Јапану као "Северна територија".

Јапан и данас полаже право и захтева повратак острва Кунашири, Еторофу, Шикотан и сућушног архипелага Хабомаи, које је у последњим данима рата у Пацифику у августу 1945. године заузела Црвена Армија и која се од тада налазе у саставу Русије, те представљају разлог зашто Москва и Токио никада нису потписали формални споразум о окончању непријатељстава из Другог светског рата.

Портпарол јапанског Министарства иностраних послова Јасухиса Кавамура саопштио је да је премијер Абе састанак у Сочију окарактерисао као напредак у решавању територијалног спора и изразио наду за даљи прогрес у преговорима. Разлог за оптимизам јапанска страна види у томе што је председник Путин пристао да се разговори о решењу територијалног спора између две земље поведу на самом врху, а не на нивоу министарстава.

Међутим, "решење" се у Јапану, углавном, дефинише као повратак територија које контролише Русија, па се, упркос гесту поштовања који је јапански премијер указао домаћину оглушивши се на позиве на дипломатско бојкотовање Русије, поставља питање да ли је такво решење могуће.

Вишедеценијски спор

Јапан и Совјетски Савез заратили су 1938. године око Монголије и у том кратком и жестоком оружаном сукобу, јединице којим је командовао будући маршал и херој Совјетског Савеза Георгиј Жуков нанеле су пораз јапанском окупационом контингенту који је под својом контролом држао север Кине и изазивао чарке с монголским граничарима.

Један од резултата тог рата био је пакт о ненападању између Јапана и Совјетског Савеза који је у априлу 1941. године потписан у Москви. Јапан је тај споразум наставио да поштује и након што је Немачка извршила инвазију на Совјетски Савез јуна те године, упркос томе што је био део пакта сила осовине, мада, по неким историчарима, постоје индиције да су стратези у Токију разматрали могућност да нападну руски Далеки исток у случају да Хитлерове трупе запоседну Москву.

Када је Црвена Армија непосредно пред крај Другог светског рата започела артиљеријски напад на положаје ослабљене Јапанске царске армије у кинеској провинцији Манџурији 9. августа 1945. године, велики број јапанских војника је пао у заробљеништво и завршио у логорима у Сибиру.

Спорна острва из Курилског ланца нашла су се у совјетским рукама неколико недеља касније, а 1947. године Стаљин је учврстио контролу над њима протеравши све Јапанце који су ту живели.

У Јапану се заузимање тих острва и данас доживљава као подли чин или издаја, јер је, тврди се, Совјетски Савез прекршио споразум о ненападању који је требало да траје до 1946. године и на нехуман начин искористио слабост Јапана који је управо неколико дана раније претрпео страховита разарања атомским бомбама.

Руска страна, међутим, тврди да је већ у априлу 1945. године Совјетски Савез формално ставио на знање влади у Токију да тај споразум више не важи, поступајући у складу с обећањем да ће отворити нови фронт против Јапана у североисточној Азији, које је у фебруару дао својим америчким савезницима током важних преговора Стаљина, Рузвелта и Черчила у Јалти.

Десетак година после завршетка Другог светског рата, за време владе генералног секретара Никите Хрушчова, Москва и Токио су постигли договор о окончању ратног стања и враћању дела окупирање територије Јапану.

Та заједничка декларација из 1956. године, која је ратификована у парламентима обе државе, предвиђала је да Совјетски Савез задржи два већа и врати преостала острва Јапану, али је Токио касније, под утицајем САД, овај документ одбацио, и због тога што је превладала свест да би његово спровођење практично значило одрицање од острва Еторофу и Кунашири, чија површина захвата више од 90 одсто спорне територије.

Пола века касније, за време другог мандата председника Владимира Путина, у Јапану се јавила нада да би бар део територије могао бити враћен, јер је, по извештавању јапанских медија, руски лидер иницирао разговоре са јапанским државним руководством у циљу спровођења споразума из 1956. године.

По мишљењу аналитичара у Токију, та иницијатива била је део Путинове "дипломатије природних ресурса" чији је циљ развијање руске економије и ширење политичког утицаја у свету кроз склапање великих уговора о продаји руске нафте и природног гаса.

По њима, руски председник је нудио повраћај дела спорних острва да би привукао јапанску државу и компаније да инвестирају у изградњу дугог и скупог нафтовода у источном Сибиру и у терминале за складиштење и утовар течног природног гаса у транспортне бродове на полуострву Камчатки.

Путин је 2012, у време када је био на функцији премијера, изјавом да би решење територијалног спора требало да буде такво да представља нерешени исход а не нечију победу, у Токију наново пробудио наде о скором повратку бар једног дела територије.

Економско и војно јачање Курила

Упркос томе, међутим, руски председник је последњих година, а нарочито након избијања кризе у Украјини, у више наврата дао изјаве о неотуђивости и целовитости руске територије, док је премијер Дмитриј Медведев посетио спорна курилска острва чак три пута, од чега једном у својству председника Руске Федерације, чиме је јасно демонстрирао став да су она нераскидиви део руске територије.

Сматра се да Русија, у склопу своје стратегије развоја, планира да у наредних 20 година удвостручи испоруке своје нафте и гаса клијентима у Азји, не само да би ојачала своју економију у целини, већ и смањила зависност од европског тржишта.

У томе би, поред источносибирског нафтовода и терминала на Камчатки, важну улогу требало да одиграју и нови пројекти експлоатације ресурса у Охотском мору, зашта је Русији потребан страни капитал који се тражи у Кини, Јапану и Јужној Кореји.

Премијер Медведев, током своје најновије посети спорним острвима у августу прошле године, недвосмислено је изјавио да Русија у источној Азији тражи економске партнере који ће улагати у пројекте развоја ресурса али да то никако не треба повезивати са политичким статусом Курилских острва, који су саставни део Руске федерације.

Русија је, на све чешће позиве из Токија да се острва врате под окриље јапанске државе и покушаје де се она економски у већој мери вежу за Јапан, у последњих пет година одговорила и јачањем економских улагања у њих, а поред раста стандарда, Москва све више ради и на војном опремању јужних Курила-изградњи нових касарни и снабдевању тамошњих јединица већим количинама модерног наоружања.

Управо због растућег економског значаја Охотског мора, чињенице да Курили у војном погледу представљају стратешки важно подручје јер руским подморницама и бродовима омогућавају неометани излазак у Тихи океан, као и због ширег политичког контекста у којем Русија настоји да међународној заједници, нарочито Западу, чвршће него раније покаже да је одлучна да заштити своје интересе, тешко је поверовати да би наде у Токију о повраћају читаве територије, па и једног њеног дела, могле да се остваре. Бар не у ближој будућности.