Арапско пролеће у европској јесени

Сада постаје јасно које је тајно европско оружје у менаџменту избегличке стихије – Балкан. Балканска географија, често посвађане политичке гарнитуре, јавности које дуго памте а на кратко заборављају, дуга историја оскудице и трпљења – све су то за богатије Европљане добри аргументи да балканске државе искористе као привремену тампон-зону према навали са југа.

Најкраће речено, Европа купује време док не смисли неку стратегију. Према случајном узорку расподељује избегличке квоте по Балкану, док се не договори о ширим европским квотама.

Недељама је аустријска политика у врло грубим терминима описивала мађарско поступање према избеглицама, да би онда медијски извештаји одједном преко ноћи почињали изјавом: "Захваљујући мађарском затварању граница, прилив избеглица у Аустрију заустављен."

Сви се по Европи и даље смеју Хрватима, који су већ након 24 сата капитулирали пред релативно малим бројем избеглица, али заборављају да се Хрватска већ годинама налази у спиралном политичком и економском паду без дна. Европа би требало да им се смилује, ако ни због чега другог онда у спас манифестације "Винковачке јесени".

Немачка, Аустрија и Шведска осталим чланицама намећу политику "присилне солидарности", заборављајући да је однос три према двадесет и пет, или да те три земље заједно чине једну петину становника ЕУ, у економским показатељима једну четвртину укупног бруто дохотка ЕУ.

Сваког госта три дана доста

Мерено по тој народној, Немци су премашили меру двеста посто; Хрвати подбацили 66,6 одсто. Аустрија, која у свим озбиљним питањима ради све што и Немачка, сада је са суспензијом "Шенгена" чекала један дан дуже од Немаца, како се не би рекло да ради све што и Немачка.

Канцелар Фајман је на прес-конференцији у Берлину прошлог уторка одржао говор као да се спрема за економа код Мисионарки љубави Мајке Терезе. Мањи део штампе је похвалио његову емпатију, већи га оптужио због губитка осећаја за реалност.

Још већу збуњеност у јавности доносе противречни сигнали које одашиље немачка канцеларка Меркел. Нема два месеца да је пред камерама расплакала малу Палестинку, која је молила за азилантски статус за своју породицу, да би пре две недеље импулсивно суспендовала "Dublin 3" и стилизовала се у "канцеларку добродошлице" (Wilkommenskanzlerin).

Према једној школски интегрисаној Палестинки закон се примењује принципијелно, према осамсто хиљада до милион нових избеглица које се у Немачкој очекују до краја ове године он се суспендује па враћа по нахођењу ("Dublin 3"), или поштује, а у ствари суспендује ("Шенген").

"Ми то можемо", преносили су немачки медији изјаву канцеларке, након чега су следили "Ми то не можемо на тај начин" министра полиције Де Мезјера и "Ја то не могу никако" Манфреда Шмита, донедавног шефа Савезне службе за миграцију и избеглице, који је пре два дана поднео оставку.

Да би се ових дана опипао пулс немачке и аустријске јавности, најбоље је пратити електронске медије. Осим ретких изузетака, као на пример ОРФ-ових дописника из Будимпеште (Ернст Гелег) и Београда (Кристијан Вершиц), у свим осталим прилозима видљива је стратегија да се гледалиште најпре дирне до суза, а тек после тога информише.

У оних десетак дана демонизације Мађарске, водитељ из бечког студија је, у очекивању спонтане хуманистичке катарзе мађарске нације, два до три пута дневно постављао Гелегу исто питање: "Шта мисли јавност о Орбановим мерама?", на што је дописник стрпљиво одговарао: "Стоје иза њега у све већем броју."

Још је чудинје понашање немачког АРД-а, који је у данима највеће кризе увео и једну апсолутну новину – да редакцијски новинари интервјуишу један другог шта мисле о "аутентичности канцеларке", о "ружном европском лицу" на примеру Мађарске, или о "осрамоћеној Европи".

На срећу, Европа је либерални комад света, права медијска контрола није могућа. Кад се испод тако "позитивно" интонираних вести прочитају десетине и стотине онлајн коментара, јасно је да у немачкој и аустријској јавности не постоји ни партијски, ни коалициони, ни друштвени консензус о политици отворених врата.

Најчешће се реагује на реченицу коју је канцеларка изговорила прошлог уторка у Берлину: "Ако сада почнемо да се извињавамо зато што смо у једној хуманитарној ситуацији показали пријатељско лице, онда ово није моја земља."

Коментари се крећу од "Онда у реду, ово није њена земља", преко "Канцеларски посао претпоставља рационалне, а не емотивне одлуке" до "Ми Немци не примамо економске избеглице? Па примили смо их 16 милиона из ДДР-а!".

Шлус за азил-шопинг

Поднети азил није исто што и изабрати дестинацију за годишњи одмор, рекао је Де Мезјер прошле недеље.

Пре два дана тему је прихватио холандски премијер Марк Руте: "Морамо да зауставимо праксу азил-шопинга". Нема бирања, где се закорачи на тло Европске уније, ту се тражи азил.

То је храбар принцип – са којим би се балканске државе Македонија, Србија, Хрватска или Мађарска, као најближи централноевропски сапатник, одмах сложиле – кад би се занемарила чињеница да је читава ситуација и ескалирала због тога што се он не поштује.

Не би ли зауставила аргументе критичара – да увозом стотине хиљада муслиманских миграната Астрија и Немачка увозе себи и силом намећу другима будућа паралелна друштва – Меркелова ове недеље упозорава да се "новим мигрантима хитно морају усадити европске вредности".

У издању од петка, аустријски Пресе се бави моралном дилемом добровољних активиста који ових дана помажу избеглицама: Да ли треба медијски извештавати ако избеглице демолирају стан? Ако су лаки на свађи и ножу? Или, у случају Хрватске, ако газе по главама (избегличких) жена и деце да би се попели у воз за Словенију?

У издању од суботе, исти лист отвара питање "курсева лепог понашања" за избеглице: од тога да је религија приватна ствар, да жене нису нижа бижа, да хомосексуалци имају право на живот, до таквих баналних ствари да се не пљује по поду, или да се на покретним степеницама стоји десно, а хода лево.

Претпоставимо да се та врста проблема брзо реши, шта даље? Немачка као праве азиланте посматра само Сиријце, Ирачане и Еритрејце. За остале је, док траје ова медијска гужва, у релативној тишини припремила пооштрени закон о брзом протеривању одбијених.

Шта ће се онда десити са десетинама хиљада Авганистанаца, Пакистанаца и Албанаца који се крећу са таласом сеоба? У каквој безбедносној ситуацији, у ком броју ће се они слати натраг у домовину?

Историја пала из математике

Рећи да је ЕУ намерно оставила Балкан да се носи са реком избеглица, не би одговарало истини. Унијина суровост према Балкану не надилази ону коју она тренутно показује према властитом становништу, чији се интереси дугорочно газе.

У глобалним оквирима не догађа се ништа посебно, становништво се прерасподељује, док сума економског благостања остаје једнака. Из визуре малих европских култура, а у том контексту је и Немачка мала, реч је о катастрофи.

До пре неколико дана то је говорио Орбан, данас то говори аустријски вицеканцелар Рајнхолд Митерленер (ÖVP). "Солидарност према избеглицама је потрошена. На телевизијским сликама тужних фамилија у бекству видимо и оне који марш према Европи доживљавају као добродошлу авантуру", каже Митерленер у интервјуу за Салцбургер нахрихтен.

Ако се за три-четири недеље не постигне договор о осигурању европских спољних граница, онда ће под притиском јавности и десних партија европске земље једна за другом затварати националне границе. "Ако хоће да преживи, Европа мора да постане тврђава", каже Митерленер и додаје да је "свађа са Орбаном бесмислена".

Док се немачки рефлекс помоћи напаја из једне велике кривице, аустријски је стечен кроз низ разноврснијих историјских епизода. Но оне су математички врло транспарентне: 1914. у Аустрију се слило 200.000 избеглица из источних крајева царства, али је мали број остао; 200.000 из Мађарске 1956, али се само једна десетина ту и населила; 1968. дошло је око 40.000 Чеха, али остало само 10.000; из Босне је деведесетих дошло 90.000, остале две трећине.

Ти људи су углавном били културно "компатибилни", бројно прегледни, а већина их је већ у процесу примарне социјализације апсолвирала курсеве лепог понашања.

Нове масе које долазе не уклапају се у тај историјски модел, оне су потпуно нови феномен. Њихов долазак је најближи античком демографском моделу "ver sacrum" (свето пролеће), где се млади мушкарци шаљу у свет да за племе, клан, породицу освоје нове материјалне и територијалне ресурсе, поставе нове границе крвног и трибалистичког идентитета.

Хрватско инсистирање да их пусте да у миру прославе "Винковачку јесен" добија тако потпуно нову димензију.