"Бањско злато" на крилима екумене

Ако погледамо последња два велика таласа из модерног времена која су довела у питање опстанак хришћанског сакралног наслеђа на Косову – запуштеност под комунистима и албанске погроме из пролећа 2004. – може се рећи да се Српска православна црква први пут нашла у угодној позицији госта на донаторском скупу организованом њој у помоћ.

Посао су преузели други, пре свега католичко удружење "Про Оријенте", које је основао аустријски кардинал Карл Кениг још за време трајања Другог ватиканског концила (1962-65), као незванична платформа за помоћ новоформираним службеним екуменским гремијима.

"Про Оријенте" и Бечка надбискупија повезане су организационо и персонално кроз фронталну позицију бечког надбискупа и ватиканског кардинала Кристофа Шенборна.

Други организатор било је недавно основано удружење "Православни Беч", које је опет само продужена рука аустријске Православне бискупске конференције, гремија сазваног у живот 2009. године заједничким радом седам патријаршија: Васељенске у Константинопољу, као и оних у Антиохији, Русији, Србији, Румунији, Бугарској и Грузији.

Сви елементи гломазног организационог пакета наведени су овде са циљем да се покаже како иза приредбе посвећене манастиру Бањска стоји читав један католичко-православни заједнички подухват (joint-venture) који се тек уходава.

Још конкретније – ако Срби очекују да ће Запад икада признати да је не само пожурио са признањем Косова већ и сам себи међународно-правно везао руке, онда би на оку требало држати хришћанске екуменске институције. Оне би прве могле да изађу са јасним дефиницијама учињеног.

Цареви и краљеви међу собом

Иако планиран као први говорник, кардинал Шенборн је те вечери хитно отпутовао за Ватикан како би присуствовао припремама за папино најуже Кардиналско веће, такозвану групу К-9, чијим је заседањем прошле недеље папска држава закорачила у драматичан период унутрашњих реформи.

Толико хитно да су га гости и публика окупљена на приредби у бечкој "Кући индустрије" чекали скоро сат времена, пре него што је у његово име наступио Ерих Лајтенбергер из "Про Оријентеа".

Промишљени организаторски дизајн настављен је и у даљем току приредбе. Најпре је Лајтенбергер говорио о "два крила" која заштитнички стоје изнад хришћанског наслеђа на Косову, док је после њега митрополит васељенски Арсеније (Патријархат у Константинопољу) одржао говор демонстративно употребљавајући термин "Православна црква", а не, како је уобичајено, "православне цркве".

После службених наступа организатора, изведена је једночинка "Бањско злато", ауторке Јасмине Стоиљковић, некад глумице из Приштине, сада Косовске Митровице, а након тога приказан документарни филм о албанским погромима из марта 2004.

"Бањско злато" пригодно меша елементе српско-византијског дворског церемонијала, локалних фолклорних традиција (зурле, бубањ, коло), средњовековне византијске музике и источног црквеног обреда – све скупа монументално и академски, али кроз високи квалитет уметничког наступа врло атрактивно.

Драмску линију носи лик владара из династије Немањић, краљ Милутин (Стефан Урош II), иначе унук великог жупана и краља Стефана Првовенчаног и деда цара Душана Силног (Стефан Урош IV). Милутин је плански подизао манастир Бањску као властиту гробницу и био у њој заиста и сахрањен 1321, али како је од почетка наредног века тај простор део по део падао под власт Османлија, тако су његови посмртни остаци убрзо пренети у Бугарску, а грађевина полако рушена намером освајача и зубом времена.

Милутина је играо, углавном читао, београдски глумац Војин Ћетковић, који се све време борио да пронађе погодну краљевску локацију на бини: Уместо да у стандардном регалистичком маниру "држи двор" у средини, он је стално бежао на страну. Као проблем се очито показао портрет цара Франца Јозефа, који доминира прочељем свечане сале.

Али рефлекс по коме су неки били спремни да ту "живу слику" (tableau vivant) доживљавају као визуализацију ауторитета и субординације, у смислу "средњовековни српски краљ стоји испод аустроугарског цара", ту није био на месту. С обзиром на околности у којима је ова приредба организована и директну намеру која стоји иза ње, пригодна симболика би пре била "хришћански цареви и краљеви међу собом".

Поједностављено – време је да Срби коначно искораче из националног стереотипа који их приморава да сваку политичку симболику Запада тумаче кроз осећаје потчињености и инфериорности.

Тим пре што је и сама Бањска изабрана не само као сакрални објекат за чију се ревитализацију прикупљају средства већ и као симбол испреплетености европских култура. У архитектонском смислу, тај манастир наиме представља школски пример повезаности српске средњовековне државе са остатком Европе.

Краљ Милутин је био први велики владар из династије Немањић који је успешно отимао моћ од Византије – проширио је двор, увео византијски церемонијал, административно консолидовао краљевину.

Кад је градио, углавном се одлучивао за српско-византијски стил (грчки крст као тлоцрт), али је за своје последње почивалиште одабрао рашки стил, односну српску варијанту западне романике.

Због тога је манастир Бањска издужена базиликална грађевина – као, на пример, Студеница, Високи Дечани или Милешева – са куполом изнад пресека главног и попречног брода и, барем у оригиналном изгледу, двема кулама на западном порталу (вестверк).

Да је српска средњовековна архитектура ту каснила за великим континенталним стиловима – није спорно. У време када је Милутин подизао своју гробну цркву у романичком стилу, крај тринаестог века, остатком Европе је већ сто година и нешто владала готика. Оно што је ту, међутим, битно је да су се и тада на тим просторима тражиле стилске и културне копче између Источне и Западне цркве, те да су све време скоро паралелно била у функцији сва три локална градитељска стила – европска романика, српска интерпретација византијског стила и моравски стил као аутохтони српски стил.

Готика никада није стигла до српске средњовековне државе, као ни ренесанса или барок. Србија је до краја 15. века испала из свих уметничких и архитектонских стилова, и више од тога, била је избрисана и са географске карте. Пробудила се поново тек у времену кад је архитектонском сликом европских градова почео да доминира – историзам, мешавина свега и свачега, а највише персоналног маниризма појединих великих градитеља.

У тренутку када се "два крила" екумене, католичка и православна црква, у акционистичком маниру враћају обнови Бањске, враћају се и времену када је Србија први пут била у Европи, док је истовремено са царем у Константинопољу трговала и ратовала за већи политички утицај.

Ако се погледају фотографије са бечке приредбе, само је један корак од симболике "хришћански краљеви и цареви међу собом" до визуелног уског грла у којем цар Франц Јозеф стоји стешњен између два видео-панела на којима се раширила Милутинова Бањска.

Екумена као политички програм

Али премда вешто конструисана, симболика Бањске би се распрсла као мехурић од сапунице да иза ње не стоји бечки екуменски политички програм развијен на линији између католичке Надбискупије и Православне бискупске конференције.

Врло битан актер у том пројекту који се спроводи методом фокусираног политичког акционизма у комбинацији са дугим дахом хришћанске цркве је и владика Андреј, митрополит СПЦ за Аустрију, Швајцарску и Италију.

Поред билатералног амбасадора Петра Јанковића и мултилатералног Вука Жугића, владика Андреј се све чешће појављује у неформалној улози трећег српског амбасадора у Бечу. Екуменске процесе он у својим јавним наступима увек доводи у везу са терминима као што су "одговорност", "заједништво", "брисање граница" и "дисциплина".

"Припадништво широј хришћанској заједници захтева дисциплину и компромисе", његова је реченица са новогодишњег пријема који је држао за представнике екумене и остале госте.

Сада на приредби у Бечу, Андреј се склонио у други план и бину препустио косовском владици Теодосију, који је по њему "духом као бивши патријарх Павле, али на световни начин", што значи да не стоји само у контакту са небеским менаџментом, већ се интензивно бави и овоземаљским пословима у корист своје децимоване пастве, посредујући између ње и косовских државних институција. ("Тај зна како се зову најважнији светски и европски политичари", с пуно духа описује Андреј Теодосија.)

Донаторска приредба у корист манастира Бањске само је једна мала плоча на актуелном путу хришћанске екумене.

Њена политичка порука је ослабљена тиме да није изабран објект оштећен или потпуно уништен од стране косовских Албанаца у пролеће пре 11 година, већ један чије се дуго умирање провлачило кроз неколико векова османлијске владавине. С друге стране, та се порука појачава тиме да је у рано лето идуће године планиран први концил на коме ће се после паузе од хиљаду и двеста година окупити источне цркве.

Последњи пут, Источна и Западна црква су се нашле на екуменском концилу у Никеји (данас Изник) 787. Од тада, Католичка црква је одржала 14 концила, православне нити један. Сада се, на иницијативу Вартоломеја из Константинопоља и Кирила из Москве почело с припремама за концил – за почетак заједнички православни (14 цркава), а за коју хиљадицу година ко зна, треба бити оптимиста, можда чак и екуменски!

Концил православних цркава планиран је за Духове идуће године (50 дана после ускршње недеље) у простору Цркве Свете Ирине, цркве на истом историјском платоу на ком стоји и нешто млађа Аја Софија. У Цркви Свете Ирине је 381. одржан Други екуменски концил, десетак година пре него што је хришћанство постало државна религија у тада још јединственом Римском царству.

Људи и цркве воле ту врсту симболике. Да видимо колико ће им она помоћи када се све хришћанске цркве из Беча окупе 24. априла у Катедрали Светог Стефана на заједничкој служби у почаст жртвама турског геноцида над Јерменима пре тачно сто година.

Без обзира на то како је широко или напротив уско дефинишемо, хришћанска екумена је од идеје данас постала (спора) реалност. Гледано из српске националне визуре, приближавање с Католичком црквом може да разљути само оне који од Српске православне цркве не очекују духовну утеху, већ разлог за дистинкцију и одвајање од других, за усамљено истрајавање у ексклузивној интерпретацији историје.