Расте број жртава ерупције вулкана Онтаке

Мисију јапанских спасилаца на планинском масиву Онтаке све више стручањака сада види као напор за проналажење преминулих, а не потрагу за преживелима.

Јапанске власти до сада су са падина тог вулкана извукле 36 погинулих, а медији јављају да су војска и спасиоци утврдили да се у близини новонасталих кратера налазе још најмање 24 беживотна тела.

Око 800 припадника спасилачких екипа и јапанске војске јутрос у зору су се поново упутили на вулканску планину Онтаке у потрази за телима настрадалих у ерупцији која се пре три дана десила на том масиву у средишњем делу Јапана.

Њихове напоре ометају и повремено прекидају облаци вулканског дима, високе температуре и велика концентрација отровних гасова, углавном сумпор-диоксида.

У суботу, неколико минута пре поднева по јапанском времену, врх планине Онтаке, висине преко 3.000 метара, експлодирао је на више места у тренутку када се на њеним обронцима налазило више од 300 излетника.

Преживели су избегли смрт углавном захваљујући томе што су успели да се склоне у планинарске кућице на падинама вулкана које су одолеле бомбардовању усијаним камењем или захваљујући томе што су били далеко од места избијања отровних гасова.

Међу преживелима има и оних који су пре експлозија осетили мирис сумпора и одустали од даљег пењања.

У Јапану има 110 вулкана подељених у четири класе по фреквенцији ерупција, интензитету сеизмичке активности и опасности које представљају по околину.

Сеизмичка активност њих 47 се редовно прати у очекивању нових ерупција.

Планина Онтаке, на граници префектура Гифу и Нагано, у срцу највећег јапанског острва Хоншу, један је од вулкана који су држани под надзором. Ипак, све до пре неколико дана он је сматран безбедним за посету људи.

У Јапану планинарење је врло популаран вид рекреације. Падине високих вулканских планина као што су Онтаке и симбол Јапана Фуџи су голе, прошаране су утабаним стазама и чак снабдевене пољским тоалетима, машинама за куповину напитака и мањим преноћиштима.

То омогућава пењање и аматерима, па чак и физичким слабијим слојевима становништва као што су пензионери и деца.

Преиспитивања након несреће

У јапанској јавности се већ поставља питање зашто Метеоролошка агенција и вулканолози са домаћих универзитета нису предвидели ерупцију вулкана Онтаке када се његова сеизмичка активност и густина гасова које испушта редовно прате.

Стручњаци, међутим, тврде да је куљање отровних гасова и дима које је однело животе неколико десетина излетника проузроковало избијање вреле паре из утробе планине под притиском, а не енергија створена тектонским покретима.

Због тога, објашњавају стручњаци, мерни инструменти нису могли да пруже информацију потребну за предвиђање ерупције.

Упркос томе, део јапанских медија је скептичан. Поједини новинари указују на чињеницу да су и након великог цунамија који је опустошио североисточну обалу Јапана и проузроковао нуклеарну кризу у Фукушими 2011. низ експерата и влада наглашавали да је реч о невероватној и неочекиваној катастрофи, иако је стотинак година раније исту регију погодио једнако велик цунами.

Гласови који су у међувремену позивали на јачање мера безбедности били су гушени због недостатка воље да се одреши кеса и изврше потребна улагања у систем одбране од земљотреса и цунамија, наводе медији.

Трагична искуства из прошлости

Претходна велика несрећа у вези са ерупцијама у Јапану десила се 3. јуна 1991. године на планинском масиву Унзен у префектури Нагасаки. Река врелих гасова и дима тада је усмртила 43 особе, углавном новинаре и ватрогасце који су се бринули о њиховој безбедности.

Том приликом животе су изгубили и чувени француски вулканолози, брачни пар Катја и Морис Крафт, који су славу стекли снимајући ерупције из непосредне близине, излажући се великој опасности.

Крафтови су по целом свету забележили импресивне и драматичне сцене експлозија, шикљања лаве, огромних купола вулканског дима или шетње у заштитном оделу по ужареној магми.

Њихови снимци не само што су подстакли интересовање шире јавности за вулкане и природне феномене током осамдесетих година, већ су и скренули пажњу влада неколико земаља у Азији и Јужној Америци на потребу да се евакуише становништво које је живело на падинама или у подножју вулкана.

Несрећа на Унзену позната је у Јапану и по снимку последњих тренутака једног ватрогасца и тима телевизијских новинара који су чак 14 година након фаталне ерупције пронађени у пепелу и блату на тој планини.

Унзен је, иначе, и поприште најсмртоносније вулканске ерупције икада забележене у јапанским хроникама. Наиме, тај вулкан на јужном острву Кјушу је 1792. године однео животе чак 15.000 људи.

Међутим, највеће последице у модерној историји човечанства, сматра се, имале су ерупције вулкана Тамбора и Кракатау у Индонезији у 19. веку, које су однеле око 100.000, односно 36.000 живота.

Најтежа несрећа у двадесетом веку је катастрофа из 1902. године, када су врели гасови и дим из вулкана Пеле на карипском острву Мартиник прогутали град Сент Пјер, усмртивши 30.000 становника.