Гамбит у Jужном кинеском мору

Осам филипинских морнара попут последњих Мохиканаца поносно пркосе растућој кинеској моћи, дижући заставу своје земље усред бескрајног морског пространства.

То је слика коју је америчка новинска агенција Асошијетед прес послала широм света као илустрацију вести о херојској истрајности филипинских морнара који су протеклих дана на олупини војног брода "Сијера Мадре", опкољени кинеским бродовима и изоловани, чекали потрепштине и људство које ће их сменити на дужности одбране најистуреније филипинске поставе у водама Јужног кинеског мора, које су предмет спора између њихове земље и најмногољудније државе света.

Ова драма тако, поред аутентичних, садржи и инсцениране елементе, због чињенице да је западне медије ту плански довезао брод који припада филипинској влади и због тога што је оронули "Сијера Мадре" уступљен на коришћење филипинској морнарици.

Тај брод је, упркос својој неупотребљивости, намерно постављен на гребен у Јужном кинеском мору и испуњен људима да би, у случају да кинеске снаге покушају да га уклоне, такав њихов поступак могао да буде правно окарактерисан као отворен напад на филипинску државу.

А Филипини заиста имају одређене аргументе у спору са Кином око акваторије укупне површине око 3,5 милиона квадратних километара у Јужном кинеском мору.

Наиме, спорне воде у којима се налази "Сијера Мадре" удаљене су 190 километара од најближег филипинског острва Палаван и читавих 1.000 километара од кинеске обале.

Морско дно под њима део је тектонске плоче која се протеже од Филипина, што тој земљи даје право да те воде уврсти у своју Ексклузивну економску зону (ЕЕЗ), чија је ширина 370 километара, и где друге државе не би требало да намећу свој суверенитет.

Филипинци тврде да су Кинези, упркос томе, још 1995. године изградили своју испоставу на гребену Мисчиф, који се налази на само 200 километара од филипинског острва Палаван, те да последње две године не дозвољавају прилазак филипинским риболовцима у плићаку Скарборо на 225 километара од филипинске провинције Замбалес.

Захлађење кинеско-филипинских односа

Односи између две земље управо су захладнели у априлу 2012. године када је филипинска обалска стража ухапсила кинеске рибаре који су ловили у простору плићака Скарборо у том мору.

Два брода којa су припадалa филипинској обалској стражи и филипинском Министарству за риболов, убрзо je опколило 80-ак кинеских пловила, па су, након скоро два месеца блокаде, били присиљени на повлачење.

Тај инцидент је пропратило отказивање туристичких аранжмана за Филипине и смањење увоза филипинског воћа с једне, те бојкот кинеских производа с друге стране.

Филипини су у јануару 2013. поднели Међународном суду у Хагу захтев за међународну арбитражу у вези са спорним територијама у Јужном кинеском мору, а пре неколико дана доставили су и доказни материјал.

Филипински шеф дипломатије Алберт дел Росарио изјавио је тим поводом да ће његова земља упорно бранити оно што јој легитимно припада и да је Хагу поднела доказе на 4.000 страна који поткрепљују њену тврдњу о поседовању суверенитета над тим водама и њено мишљење о томе да је Међународни суд правде у Хагу надлежан за територијални спор са Кином.

Филипински захтев за арбитражу, по њему, допринеће регионалном миру и безбедној пловидби у овим прометним водама.

Филипински захтев заснива се на Конвенцији Уједињених нација о праву мора (УНЦЛОС), али кинески стручњаци за међународно право тврде да та конвенција, мада се односи и на територијална питања, не може бити правни основ за доношење одлука повезаних са суверенитетом.

Као две крајности, оцењују азијски аналитичари, постоје могућност да се Међународни суд у Хагу огласи ненадлежним за спор у Јужном кинеском мору и могућност да се Кина, у случају да исход по њу буде негативан, повуче из УНЦЛОС-а.

Они сматрају да сам процес и исход арбитраже у Хагу, вероватно неће моћи да директно спутају деловање Кине која у последње две деценије шаље све више поморских ефектива у спорни регион.

Ипак, тај процес би могао да ојача дипломатску позицију Филипина, донесе им наклоност међународног јавног мњења и подстакне друге земље, као што су Вијетнам, Малезија и Брунеји, које полажу право на делове Јужног кинеског мора, да на исти начин потраже заштиту од онога што оне сматрају кинеским експанзионистичким амбицијама.

Кинеско министарство спољних послова одбацило је филипински захтев као "јефтини правни маневар усмерен на задобијање међународних симпатија".

Најмногољуднија земља света своје право над Спратли острвима и спорним водама око њих базира на старим поморским мапама у којима су се она водила као део кинеског царства, те сматра да спор треба решавати кроз билатералне преговоре и у складу са Декларацијом о понашању у Јужном кинеском мору коју су потписале Кина и земље чланице Асоцијације држава југоисточне Азије (АСЕАН).

Медији у источној Азији тврде да Кина полаже право на око 70 одсто Јужног кинеског мора, које се простире од Тајвана на северу до Индонезије на југу.

Током недавне посете Европској унији, кинески председник Си Ђипинг рекао је да његова држава неће проузроковати проблеме у спорним водама у Јужном кинеском мору, али да се неће ни бојати проблема који други проузрокују у вези с тим.

Те воде, осим што имају огромну важност као трговачки пут којим се крећу сировине и роба таквих економских гиганата као што су Кина, Јапан, Јужна Кореја и Тајван, сматра се, леже и на огромним количинама природног гаса и нафте.

Војнополитичка подршка САД

У својим настојањима да реализују суверенитет над острвима Спратли, Филипини уживају војнополитичку подршку од Сједињених Америчких Држава и Јапана. На Филипинима се тренутно разматра поновно давање дозволе за отварање америчких база од којих је последња затворена 1992. године, након завршетка Хладног рата.

Идуће године Јапан, близак амерички савезник који такође има територијални спор са Кином, започеће испоруку десет савремених патролних бродова Филипинима, управо ради одбране суверенитета те острвске земље од преко 80 милиона становника над пространим водама Јужног кинеског мора.

Раст кинеске војнополитичке моћи тако сада зближава Филипине са државама које су јој, у не тако далекој прошлости, били непријатељи.

Вековима шпанска колонија, Филипини су пали у америчке руке након тријумфа САД у рату против Шпаније 1898. године и неуспелог покушаја наредне године да се протерају пристигле америчке трупе.

У децембру 1941. године, само десет сади након бомбардовања Перл Харбура, Јапан је отпочео ваздушне нападе на Филипине, и убрзо их окупирао.

По окончању највећег светског сукоба, Филипини су 1946. прогласили независност ставивши тачку на готово пола века америчке колонијалне управе, али су се сврстали у америчку интересну сферу и тако дозволили вишедеценијско стационирање америчких војника који су у офанзиви у пролеће 1945. године, скупа са домаћим родољубима, протерали јапанску армију.

Више од 300.000 кинеских туриста посетило је Филипине прошле године, па супротстављање на суду у Хагу и рат нерава у Јужном кинеском мору могу економски доста коштати Филипине, који касне за другим земљама источне Азије попут Тајланда, Вијетнама и Малезије када је у питању индустријски развој.

Ипак, највећи спољнотрговински партнери Филипина су САД, Јапан, Сингапур и Тајван, што овој земљи даје одређен маневарски простор у територијалном спору са Кином.