Турска у чекаоници ЕУ

Европска унија је пре осам година отворила преговоре о приступању са Хрватском и Турском. Хрватска ће у јуну постати пуноправна чланица ЕУ, али Турска је још увек веома далеко. Председник Европског Савета Херман ван Ромпај отпутовао је у Анкару како би унео нову динамику у преговоре са Турском.

Немачки и аустријски медији прате најновији развој догађаја између ЕУ и Турске без великих коментара. Прво, ако се на том плану нешто заиста и покрене, то није гаранција да ће тећи до краја и друго, ван Румпај председава телом у коме он лично чак нема ни право гласа, према томе, нејасно је с каквим овлашћењима он уопште нуди Анкари укидање ЕУ виза за турске држављане.

Укратко, и за одобравање и за протесте има времена. Дистанца између ЕУ и Турске је једнако велика као и пре, разлика је само у томе на чију иницијативу она остаје иста.

Према последњим испитивањима јавног мнења, Турци с доста хладноће посматрају ЕУ. Ако је веровати тим подацима које преносе западни медији, тек трећина турског бирачког тела још жели да њихова земља уђе у заједничку европску, што значи "туђу" кућу.

Пре осам година, када је Анкара с пуно полета ушла у приступне разговоре са Бриселом, турска влада је могла рачунати на подршку више од две трећине гласача. Од тада, завршени су разговори само за једно поглавље, оно које се тиче науке и истраживачке делатности.

Остало отворено још "само" 34 поглавља

Да ли је такав успорени развој догађаја ударац на самосвест Европске уније или Турске?

Земље Европске уније, иако ослабљене финансијским ударцима, пуне историјских и нових ресентимената једних према другима, ЕУ чланице знају да им једино Унија осигурава стандард реално мерљиве интернационалне тежине.

Посебно су се Немачка и Француска од доласка Оланда (владе, а не јавности тих земаља) изјасниле за наставак преговора са Турском, али у том смислу нико није спомињао укидање улазних виза за турске држављане.

У преводу то значи да Унија неће допустити да јој евентуално анти-ЕУ расположење у Турској превише утиче на планирање дневног реда - ако иде, иде, ако не, исто добро.

Друго питање је хоће ли се Анкара овог пута побринути да не иде, или да овог пута случајно не би кренуло?

Осам поглавља, она о слободном протоку робе, радне снаге, услуга, затим пољопривреди, рибарству, саобраћају, царинској унији и спољним пословима, су замрзнута, углавном због нелагоде коју Анкара осећа због идеје да би села за исти сто са Никозијом.

Треба ли Турској ЕУ? 

Значи, проблем је у турској самосвести, то је фактор који се променио у последњих неколико година. Не само да Турска мисли како може без ЕУ, већ шта више, влада мишљење да би ЕУ само непотребно сужавала њене опције у спољној, економској или верској политици.

И зато је ван Ромпај, како неки аустријски медији пишу, "видно потресен и свестан величине тренутка", отпутовао у Анкару, да лично умири турске нелагоде у односу на ЕУ и позове премијера Ердогана у Брисел, где би се "већ до краја године нешто морало покренути".

Ствар је у томе да се и у Турској нешто покреће, али Унија није сигурна какву интерпретацију подарити тим променама.

Као прво, ако премијер Ердоган у тренутку емотивне слабости прихвата посету високо позиционисаног и "видно потресеног" ЕУ политичара, да ли то значи да Турска тиме лечи повреде националног ега настале под међународним дипломатским ударцима последњих недеља?

Уз подршку либанског Хезболаха и Ирана, турски непријатељ Асад се поново учвршује на власт у Сирији. На све то амерички председник Обама глатко, јавно, без пардона и на свом терену одбија захтев премијера Ердогана за слање оружја устаницима у Сирији.

Да ли је Анкара зато постала мекша према Бриселу, иако је свесна опасности да би се њено понижење у ЕУ чекаоници и даље могло продужавати?

Емотивна турска природа 

Међутим, право питање које се поставља у Бриселу, али и у земљама чланицама ЕУ, не тиче се тактичких потеза турске спољне политике, већ више неизговореног страха да би мотиви владе у Анкари могли бити превише емотивне природе, значи ирационалнији него што би удружени Европљани то били у стању да поднесу.

У преводу, турске власти се лако љуте, увредљиве су, понос и чување поноса су велика ставка у њиховој спољној политици, изрази респекта и поштовања према Турској стално морају бити на таласу високог интензитета, док је сама ЕУ, с друге стране, доста бруталан клуб што се међусобних односа тиче.

Је ли зато Турска уопште спремна да игра у у тиму, или она, стално тражећи специјалне клаузуле, жели за себе право соло-играча? То је питање које себи постављају стратези ЕУ проширења.

Овдашњи медији повремено бележе из европског угла вести да Ердоганова владајућа Партија правде и развоја покреће промену националног законодавства за делимичну, па и потпуну забрану алкохола. Стјуардесе турске авио-компаније више не смеју да употребљавају руж за усне, службена Анкара издаје државно финансирану брошуру са детаљним сексуалним саветима становништву који би једнако подигли и уживање у сексу и наталитет.

Европи је понекад заиста тешко разумети којим то путем иде Турска, што никако не треба тумачити да се европске владе са своје стране залажу за неумерену конзумацију алкохола, или, не дај Боже, да од својих бирача покушавају да сакрију неке њима непознате детаље сексуалне игре.