Монголија, нови азијски тигар?

Традиционално сточарска земља, Монголија је након пада Берлинског зида и распада свог великог економског заштитника и политичког ментора Совјетског Савеза остала препуштена сама себи. Деведесете године су и у тој држави постале мрачна страница историје, јер је највећи део становништва живео на мање од 30 долара месечно, у условима недовољне развијености инфраструктуре и индустрије.

Међутим, захваљујући политичким и економским реформама, као и открићу фанстатичних залиха руда, Монголија у последњој деценији бележи високи економски раст. Од 2006. до 2010. године, на пример, економија ове државе расла је стопом од осам до 10 одсто захваљујући унапређењима у области пољопривреде, рударства и услужних делатности.

Међутим, у 2011. години Монголија је забележила раст од фанстастичних 21 одсто захваљујући продорима у рударству, које сада цвета и учествује у укупном извозу ове земље са чак 80 одсто.

Највећи атрибути државе су бакар, злато, сребро, угаљ, молибден и уранијум. На основу великог броја развојних пројеката у рударству и чињенице да је у Монголији издато чак 3.000 дозвола за истраживање и експлоатацију руда, као и на основу велике потражње за сировинама у Кини, Јапану и Јужној Кореји, стручњаци процењују да ће овај сектор у скоријој будућности повећати свој удео у извозу Монголије на читавих 95 одсто.

Конзервативне процене економиста најављују просечни годишњи економски раст од 14 одсто током наредних десет година, што је виша стопа од оне коју је Кина бележила у протекле две деценије. Немали је и број оних који тврде да ће економски раст у Монголији прелазити невероватних 20 одсто.

Ова пустињска и степска држава славне ратничке прошлости би тако требало да се ускоро придружи елитној групи источноазијских земаља као што су Јапан, Хонг Конг и Тајван, односно у протекле две деценије Кина и Јужна Кореја, које су својим дугогодишњим динамичним економским растом и технолошким развојем у прошлости фасцинирале, или тренутно фасцинирају и предводе свет.

Гигантски рудник - замајац економије

Са површином од преко милион и по квадратних километара, Монголија је деветнаеста земља света по величини, али са само 2,9 милиона становника, она је истовремено и најређе насељена држава планете.

Ретка насељеност у пустињским крајевима олакшава експлоатацију природних ресурса у смислу да не постоји проблем откупа приватног земљишта и пресељења становништва, те да су еколошке последице по здравље животиња и људи релативно минималне.

Највеће благо у монголској рударској ризници је "Оју Толгои", гигантски рудник бакра и злата у пустињи Гоби, који ће, сматра се, у будућности продуковати чак једну трећину домаћег бруто производа.

У његов развој до сада је уложено преко шест милијарди долара, а у радовима је учествало чак око 18.000 радника међу којима и око 6.000 Кинеза, због потребе да се поред копања јама, изграде путеви и електрична централа у пустињи.

Овај рудник, 550 километара јужно од престонице Улан Батора, налази се у већинском власништву аустралијске мега компаније "Рио Тинто", док 34 одсто припада монголској држави.

Када за неколико година почне његова пуна експлоатација, производиће најмање 450.000 тона бакра и 330.000 унци злата годишње, а могуће и троструко више. Експлоатација би требало да траје између 35 и 50 година. Велика предност овог рудника је физичка близина Кине, чија је граница удаљена само 80 километара и чија ће економија, верује се, гутати његову производњу.

У Монголији велика очекивања везана су и за угаљ, чија ће производња, сматра се, порасти са 16 милиона тона у 2011. на 40 милиона у 2020. години, и чак 240 милиона тона у 2040. године.

Опасност од превеликог ослањања на Кину

Монголска влада тренутно тражи начин да диверсификује руте за извоз које сада готово искључиво воде у Кину, односно, покуша да преко руског Далеког истока, па чак и Северне Кореје, своје руде дотури Јапану, Јужној Кореји и другим потенцијалним муштеријама, јер би превелико ослањање на потражњу у најмногољуднијој земљи света могло да Улан Батор учини екстремно економски и политички рањивим.

Економска размена између Монголије и Кине порасла је чак 20 пута у периоди од 2002. до 2012. године.

Прошле недеље јапанска делегација на челу са премијером Шинзо Абеом посетила је Монголију и потписала више уговора за сарадњу у области рударства, који између осталог предвиђају и трансфер јапанске технологије у области експлоатације и умањивања еколошких последица загађења.

Јапан, који је услед нуклеарне катастрофе у Фукушими зауставио чак 48 од својих 50 функционалних нуклеарних реактора сада има огромне потребе за угљем и природним гасом и несумњиво ће постати велика муштерија Монголије, те својом тражњом поспешити њен економски раст.