Шта је стварно убило Лењина

Вођа Октобарске револуције Владимир Иљич Лењин умро је од последица стреса, наследних фактора, а можда чак и тровања, тврде амерички лекар и руски историчар, оповргавајући тиме општеприхваћену теорију да је комунистички лидер умро од сифилиса.

Доктор Хари Винтерс, неуролог са Калифорнијског универзитета и руски историчар Лав Лури обавили су ревизију Лењинове здравствене документације, а своје налазе ће представити на годишњем скупу који се одржава на Универзитету Школе медицине Мериленд.

Скуп се годинама бави истраживању околности под којима су умрле познате личности, а током свих година су се бавили смрћу краља Тута, Кристофера Колумба, Симона Боливара и Абрахама Линколна.

Како преноси агенција АП, 53-годишњи совјетски лидер доживео је неколико можданих удара пре него што је умро 1924. године, али је остало нејасно шта их је изазвало.

Током аутопсије установљено је да су крвни судови у мозгу били изузетно тврди, што је тешко разумљиво у Лењиновом случају, будући да је био релативно млад и да није имао ниједан од битних ризичних фактора, рекао је доктор Филип Маковијак, организатор конференције.

"Лењин није био пушач - никада није пуштао пушаче у своје окружење. Није патио ни од дијабетеса, нити је имао проблема са тежином, а током аутопсије није пронађен никакав доказ да је имао висок крвни притисак", истакао је Маковијак, додајући да је у Русији општеприхваћена теорија да је умро од последица сифилиса.

Винтерс, међутим, истиче да су наследни фактори далеко више утицали на Лењинову прерану смрт, него ова полна болест.

Премда сифилис може да доведе до шлога, из Лењинових симптома и аутопсије се може закључити да то код њега није био случај, навео је амерички неуролог.

Будући да је Лењинов отац, такође, умро у 54. години, стручњаци претпостављају да је код обојице постојала предиспозиција за стврднуће артерија.

Један од значајних фактора ризика за мождани удар је и стрес, а нема сумње да је комунистички револуционар био изложен великим количинама стреса, оценио је Винтерс, и подсетио да је Лењин био стално у опасности да буде убијен.

Докрајчен отровом

Нова сазнања и подаци до којих су дошла два стручњака отварају простор и за теорију о тровању, за коју многи Руси сматрају да је прави узрок Лењинове смрти.

Тако Винтерсов колега Лав Лури, стручњак за руску историју и политику из Санкт Петербурга, верује да је Стаљин ослабљеног Лењина, након претрпљених можданих удара, докрајчио отровом.

Са овом теоријом се слаже и др Винтерс, наводећи да је веома могуће да је Лењин отрован.

Лењиново здравље се временом погоршало. Након једног већег можданог удара, одузела му се једна страна тела и изгубио је моћ говора.

Ипак, почетком 1924. године, Лењин се довољно опоравио, а у прилог томе говори и чињеница да је сасвим присебан био на прослави нове године, а чак је и у лов отишао.

Руски историчар сумња да је Лењин увидео да је починио грешку када је подржао Стаљинов успон на власт и почео је да се окреће Лаву Троцком, што је Стаљина нагнало да га отрује.

Уосталом, тровање ће касније постати један од Стаљинових омиљених метода за елиминацију непријатеља, рекао је Лури.

Винтерс, који је наново прегледао извештај патолога, као и Лењинову клиничку историју, рекао је да током аутопсије нису обављени токсиколошки тестови који су могли да укажу на тровање.

Извештаји из тог времена, такође, показују да је Лењин био активан и да је разговарао неколико сати пред смрт.

"А, онда је доживео серију веома јаких конвулзија, што је прилично необично за особу која има мождани удар", закључио је Винтерс.