Јапан, земља седокосих

Јапанска популација, која сада броји 128 милиона, смањиће се на 86,7 милиона у 2060. години, предвиђају јапански демографи са Националног института за проучавање популације и система друштвене заштите.

Сређивање и сравњивање резултата пописа спроведеног у 2010. години омогућило је јапанским научницима да на почетку ове године изврше симулације и прорачуне будућег демографског стања у земљи и дођу до закључка да ће се јапанска популација у наредних пет деценија, по умереној прогнози, смањити чак 32 одсто, односно, за више од 40 милиона људи.

У Јапану би 2060. године више од 40 одсто тако смањене популације требало да буде старије од 65 година.

Узроци забрињавајућег пројектованог пада и брзог старења популације Јапана су мала стопа наталитета, који тренутно износи 1,39 деце по жени и одбијање да се земља отвори за осетнији уплив страних имиграната, али и пад морталитета и продужење животног века, који сада у Јапану просечно износи 86 година за жене и 79 година за мушкарце.

И Јапанке и Јапанци су по просечној дужини живота већ годинама међу прве три нације на свету, а најновије пројекције предвиђају да ће просечни животни век у Јапану 2060. године износити 84 године за мушкарце и 91 годину за жене.

У целини, популација Јапана је тренутно најстарија на свету, са 24 одсто особа старијих од 65 година. Ово представља велики изазов и за јапанску економију у смислу обезбеђивања свеже радне снаге, одрживости пензионог осигурања и финансирања растућих медицинских трошкова.

Каријера важнија од деце

У Јапану су већ започела затварања и спајања универзитета који због мале студенатске популације не могу да упишу довољан број студената да би могли да нормално економски функционишу, а бележи се и осетан пад у квалитету терцијарног образовања, јер више школе и универзитети константно снижавају критеријуме за упис да би опстали.

Највећи узроци ниског наталитета у Јапану, где број деце до 15 година старости опада већ 30 година заредом су, тврде стручњаци, све дужи број година које жене проводе у терцијарном образовању, велики трошкови одгајања деце, али и промене у друштвеним вредностима и стилу живота због којих се бракови све више одлажу и све мање склапају, а идеали проналазе у каријери и забави уместо у имању деце.

Прорачуни показују да одгојити једно дете до завршетка студија у Јапану сада кошта између 286.000 и 631.000 долара, у зависности од тога да ли дете похађа јавне или приватне школе, иде на друштвени или природни факултет, од којих је најскупљи медицински.

Тако је 2005. године у Јапану за одгој просечног детета до завршетка студија било потребно 14,3 године рада запосленог са просечним примањима.

Упркос овој црној демографској слици, у Јапану се последњих година бележи благи опоравак стопе наталитета, јер је она у 2005. години била још мања и износила свега 1,26.

Таква стопа рађања, најнижа у историји Јапана, није, међутим, најлошији резултат у источној Азији. Тајван је у 2010. години забележио изузетно низак наталитет од свега 0,89 деце по жени, а Јужна Кореја 1,22. Град-држава Сингапур, као и административно полусамостални кинески урбани центри Хонгконг и Макао, такође имају наталитет мањи од 1,3.

И Народна Република Кина, у целини, од прве половине деведесетих година на овамо бележи стопу рађања испод 2,1 детета по жени, колико је просечно потребно да би се популација одржала на истом нивоу као у претходној генерацији, углавном због државне политике усмерене на обуздавање популационог раста по којој је у највећем делу земље дозвољено само једно дете по брачном пару.

Кршење тог правила у прошлости је подразумевало новчане пенале, отежано напредовање на послу када је реч о државним службеницима, па и меру стерилизације.

Услед свега тога, регион источне Азије се, уместо опасности од популационе експлозије која је била актуелна у другој половини 20. века, сада суочава са проблемом драстичног, и могуће незаустављивог, смањења и старења популације.