На имању Илића у Малој Врањској аутохтоне сорте воћа старије од два века

У вековном воћњаку породице Илић свако стабло подсећа на корене-од младица до стабала крушке и јабуке старијих од два века. Аутохтоне сорте, шездесетогодишњи Миланко Илић хемијски не третира. Плодови крушке лубеничарке, такуше, јабуке колачаре, будимке и зелењаче су здрави и сочни, са понеким црвом у себи , па су храна и за људе и за животиње.

„Ово је крушка петровача, то је летња сорта, њу је запамтио и мој деда да овако изгледа, мој отац, сад је памтим ја тако, значи, она је сигурно близу триста година, то је стара сорта, ово је плац где потичу сви Илићи. Она је тад била порекло свих Илића, има ту још старих сорти“, наводи Миланко Илић из Мале Врањске. Каже да никад нису прскане. „На једном стаблу, на пример, имам трешњу белу, трешњу црвену. Имам где је крушка, летња крушка, зимска крушка“, додаје.

Миланко је некада радио у ХИ Зорка. Село му је, каже, увек било сигурност, јер се није знало када ће остати без посла. Спојио је рад и љубав према природи, па је направио и малу фарму на којој гаји и живину и крупну стоку.

„Ја немам много користи од тога, једино што их волим, зато и држим. Голубове украсне лепезане, голубове високолетаче, мени је пуно срце кад их имам“, истиче Миланко Илић, из Мале Врањске.

Ја сам радио по фирмама где смо радили доста тежак посао. Кад дођем из ноћне смене, седнем пред мој голубарник, попијем кафу, одморим се и могао бих поново да радим тај исти посао да радим што сам радио.

У кући увек има домаћих јаја, воћа и здраве хране, али и радости, додаје Миланко, захваљујући деци и унуцима који уживају у дединој фарми и животу у складу са природом.