Како је један Кикинђанин спојио љубав према музици и малом четвороточкашу
Кажу да се љубитељи аутомобила деле на оне који возе због брзине и оне који возе због душе. Кикинђанин Јован Анђелић, по струци терапеут у Центру за пружање услуга социјалне заштите, а по опредељењу музичар, спојио је те две љубави на несвакидашњи начин. Његов заштитни знак су гитара и један плави, беспрекорно сачувани и комплетно рестаурирани фића, стар тачно четири деценије. Овај спој топлих тонова и југословенске аутомобилске легенде мами осмехе где год да се појави.
Гитара у рукама, мир у души и поглед уперен ка времену када су ствари имале посебну душу. За Кикинђанина Јована Анђелића, терапеута у Центру за пружање услуга социјалне заштите и музичара, живота нема без две велике љубави – музике и једног посебнгог плавог четвороточкаша који четири деценије мами осмехе свих генерација. Овај легендарни фића 750 породично је наслеђе које за Јована има посебну сентименталну вредност.
„Вероватно зато што сам малтене рођен у том фићи. Донесен сам из болнице са њим. То је, наравно, мог тате ауто. Он га је дуго возио. И ја сам негде у својим двадесетим њега полако преузео. И ја сам га возио сигурно 10-15 година свакодневно. И кад су дошли жена и деца, онда сам полако узео већи ауто, али и даље када је лепо време и када је пролеће, лето, лепа јесен, ја њега возим. И дан данас“, наводи Јован Анђелић, из Кикинде.
Због своје висине од готово два метра, Јован у малом фићи увек привлачи пажњу где год да се појави. Са овим олдтајмером обишао је многе градове, а путовања су доносила и анегдоте за памћење.
‘’Ишли смо у Румунију, сећам се, у Темишвар, неки замак је близу Темишвара, можда 200 километара удаљен. И кад смо се враћали, лош је јако био пут, неке кривине су биле, и у једној кривини појави ми се једна рупа, нисам могао да избегнем, и упадне ми предњи десни точак и само се изврне – пукао ми гибањ“, сећа се Јован Анђелић. И наставља: „Шта ћу, како ћу, где ћу? Ја се окренем, кад иза мене човек са шлеп приколицом. И одмах су ту неки Немци стали, натоварили ауто и тако смо га вратили назад. То је једини пут у животу да ме је негде тако оставио. Иначе, није никад, увек сам, где год да сам кренуо, вратио сам се нормално.“
Док год буде жица на гитари и бензина у резервоару овог плавог 'фиће', кикиндским улицама одзвањаће прича о љубави, успонима и времену које успомене чине вечним.
