Копаоник: Црква за останак села Шошићи

На источним обронцима Копаоника расуто је 60-так села и заселака бруске општине. У већини је више кућа него људи. После разорног земљотреса маја 1980. многи су напустили своја огњишта, али не и заборавили родни крај.

Око црквишта у Шошићима одувек су се окупљали мештани околних села. Молили се, славили и саборовали. На истом месту, захваљујући потомцима Смиљковића, Антића, Шејића и друг породица подигнут је и освештан храм. Црква Светог Романа у чије темеље су уграђане молитве, наде и завештање предака да се корени не забораве.

"То је било све у дрвећу, камену, ми смо то рашчистили обезбедили услове, терен да може да се направи црква, обећавали смо то годинама да урадимо и онда смо одлучили, кренули и уз помоћ добрих људи, мештана, успели да стигнемо докле смо стигли. Има ту још доста посла надамо се да ћемо успети", каже Дијана Смиљковић, донатор.

Борис Симоновић, свештеник додаје: "Овде је остало јако мало актуелног становништва који живе ту, махом су сви мигрирали ка Брусу и Крушевцу, али постојала је та иницијатива још давних дана у доба комунизма да се овде сагради црква, чак шта више људи су и били хапшени због те своје идеје, али ето Бог је тако хтео да се то сагради ове године."

Нажалост, као и многа поткопаоничка села и Шошићи су остали без становника. Према попису из 1948. године било је 35 кућа и 240 људи. У прошлом веку било је и ђака у четворогодишњој школи.

"Тада нас је имало доста, моја генерација, а после земљотреса народ је отишао нагло. Кад сам служио војску отишао сам у Брус, доле сам радио и сад ту долазим повремено“, каже Богосав Антић из Шошића. И наставља: „Овде је лети милина, а зими лоше падну велики снегови, не може се изадје док се не очисти."

И данас се до раштрканих кућа у којима живе углавном стари тешко стиже. Ипак још увек има оних који прашњавим друмом долазе до својих најближих.

"Долазим скоро сваке године на лето, отац ми је одавде. Највише ми се свиђа што су ми ту баба и деда и што могу да дођем у било које годишње доба код њих“, наводи Александар Шејић из Бора. На питање – има ли деце када дође лети, одговара: „Па има, само моја сестра и ја смо ту."

Окупљаће се потомци и у будуће. Славити Светог Романа крај новоизграђеног храма, а црквена звона која одјекују копаоничком тишином сведочиће о томе да се вера и прадедовска земља не заборављају.