Чувари аутохтоних раса: Биволи поново пасу шумадијским пашњацима

Са пештерских пространстава у питому Шумадију први је стигао Цветко. За њим и шест биволица. Црном крду, под гором Рудника, пријају обилна паша и брига домаћина, породице Милић, из Загорице, код Тополе.

“Имају воде за купање и одговара им, а имају боље услове и боље траве. Иду, пасу, брсте и тако је много захвално говече .Сад ће, Боже здравља, ове три да ми се теле, па ћемо да пробамо млеко и чуо сам да је добро за холестерол, за плућне болести, за шећерне болести млеко и сир”, каже Зоран Милић.

Биће то први и једини бивољи сир произведен у Шумадијском округу. А за рецепт ће домаћица Јасмина поново на Пештер.

“Да видимо да направимо бар квалитетан сир. На пример оно стоји у топлом, па у фрижидеру и направи се павлака, нема млека, једеш га кашиком. Све то треба прерадити у сир. Е сад питање је како”, напомиње Јасмина Милић.

Милићи живе у складу са природом и од њених дарова.У дворишту: свиње моравке, домаће кокошке, краве буше. Држава помаже узгајивачима аутохтоних сорти, а они би их, кажу, и без тога гајили из љубави.

“Једно подолско говече имам жељу да купим, да укрстим са бушом ,то је колубарско говече раније што је било. Не смемо да се одрекнемо природе и да бегамо из природе. Природа је савршенство и природа је здравље”, истиче Зоран.

Уз децу, која им помажу кад имају времена, главна чобаница је Јасмина. Биволи су каже,отпорне, здраве, издржљиве животиње, али не баш захвалне за чување.

Јасмина каже да хоће да побегну. „Знају да је доле поток, да је доле вода и збришу… Нормално храна, да су сите, да су расположене, све то треба да се укомпонује. Има кад нису оне мирне, па мораш мало више да трчиш, овамо, онамо, али кад седнеш мало да данеш ,баш прија”, закључује Јасмина.

И не би могла, каже, да замисли живот у граду. Kао ни њена породица, за коју је љубав према земљи, традицији и лепоти села, непроцењива.