Лубенице из Ковиља стигле на тржиште

На њиви Ђорђа Бабића из Ковиља крупне лубенице су добро сакривене испод разгранатих врежа. То је први знак да је производња била успешна и да је бостан током врелих дана био заштићен.

"Све на четрдесет динара, још Боже помози. Е сад нека иде и на тридесет нека иде, да не остане у њиви. Ако остане у њиви онда је проблем. Онда нећемо извући ни улог. Ево данас имамо неких 10-12 тона наручено за сечу. Мало је проблем са радном снагом што неће нико да ради, е то је мало проблем“, каже Ђорђе Бабић, из Ковиља.

Када пристигну лубенице за сечу, посла има од ране зоре до сумрака. Митар Бабић из Ковиља није се због посла у пољопривреди колебао. Остао је на породичном имању где се уз производњу бостана бави и ратарством и сточарством.

"На земљи не може да остане свако, то мора да се зна како се ради и шта се ради и у шта се упушта. Ово што ми радимо није нимало лако, ја то први кажем, ја сам ноћас прскао до пола три ујутро, устао сам у пет. Хвала Богу лубеница је стигла да се сече. И морамо радити, морамо терати даље", наводи Митар Бабић, из Ковиља.

Произвођачи лубеница у Србији нађу пласман на домаћем тржишту. За извоз је неопходно удруживање, јер појединачно немају довољну количину за захтевна тржишта.

"Да продуже време производње, затим да организују велики број произвођача, како би тај велики број произвођача од две, две и по, три хиљаде произвођача са два-три до десет хектара дао значајну количину која онда може да се калибрира, пакује, расхлађује и дистрибуира пре свега на тржиште Европске уније", истиче Жарко Илин, стручњак за повртарство.

У Србији се гаји између четири и пет хиљада хектара лубеница. Просечни приноси на парцелама које се наводњавају су од 60 до 80 тона по хектару, а тамо где нема "вештачке кише" дупло мањи.