Зашто је млада Јована Рајковић из Клепана, код Прилика, одлучила да се бави козарством?

Када се споје љубав према животињама и природи, и за младе је живот на селу, ван ужурбаног темпа у граду, боља опција. Због тога се Јована Рајковић из Клепана, села близу Прилика, одлучила за козарство. Уркос свакодневним обавезама, сматра да је сопствена фабрика под ведрим небом најбоља, а производња здраве хране будућност.

„Бранка, Златана, Козицоооо, оди, оди, оди…", дозива своје козе Јована Рајковић, из Клепана.

„Када нису ту, ја их тако дозовем и оне дођу, да ли било мужа, да ли некада их пустим ван ограђеног простора у испашу, па их чувам. Увек када их зовем, знају да их зовем са неким разлогом и увек дођу“, каже Јована.

И наставља: “Рецимо ја их храним (Бранка немој да је бијеш), ја њих храним и помузем и останем још да их храним, мазим, да их грлим, да им тепам. Рогице. И оне воле, обожавају да ја њих мазим и да их грлим, и кад журим, кад не могу, оне се буне где сам ја отишла, зашто се ми не мазимо.”

Уобичајени дан за Јовану Рајковић која је због љубави према животињама и селу одлучила да се бави козарством. Животиње третира као љубимце, а за њу су део породице.

„Она је Јелка, она је Смиљана, ово су Златана, црна Бранка, она је опасна, главна и бије све друге“, истиче Јована.

Од козјег млека прави различите врсте сирева у комбинацији и са планинским биљем, којима обилује тај део ивањичке општине. Умеће у сирењу каже да је научила од баке Мице.

„Ја њој кажем - не знам само кога ти послуша и ко тебе наговори ово да урадиш. А она мени каже: „Баба нико ме није наговорио, ја то волим, ја то оћу сама, волим да радим то, волим животиње и то ти је то. И ето, а ја сам волела да се запослила, да је ишла на посао и радила, и дошла кући, одмарала и излазила. Овако, Бога ми, има обавеза доста око животиња, око коза. Али, она то воли, шта да радим, не вреди причати“, наглашава Јованина бака Мица Рајковић, из Клепана.

Јована додаје: „Мени живот на селу представља неки мир, слободу, просто и љубав, огромну љубав коју у ствари добијам од ових животиња и коју ја њима пружам“.

Окружена је и другим животињама. Пулин Бела и пони Младен су каже најбољи другари. Једино још није дала имена живини. Али, ни то не искључује. По свршетку гимназије одлучила је да се окрене животу на селу и производњи здраве хране, јер сматра да је то перспективна будућност за младе.