"То сам ја, Павле": Ученици једне ужичке школе снимили филм о другару са Дауновим синдромом

Детињство Павла Шуњеварића испуњено је топлином и љубављу у породичном дому, али и у школи где је стекао много другара.

 „Марту, Мицу, Машу, Радоја, Верицу, Јулку ...“, наводи Павле Шуњеварић.

Другари додају: „Он је према нама - увек ту за нас“.

„Јуримо се, играмо физичко са њим“.

„Павле није ништа другачиији од нас. Он је много добар према нама свима. Ми много волимо са њим, а мислим да и он воли да се дружи са нама“.

То потврђује његова мајка, али и дефектолог. Такво позитивно окружење утиче да Павле заједно са вршњацима буде активан на часовима.

„Ми смо, да кажем, имали срећу што смо од првог дана наишли на праве људе преко дефектолога, учитељице, личног пратиоца, па све до деце која уче са њим. Они њега нису прихватили као друга, него га искрено воле“, каже Јелена Шуњеварић, из Ужица.

Марица Лазовић, дефектолог ОШ за образовање ученика са сметњама у развоју „Миодраг Миловановић“ Ужице истиче: „Кад наиђете на подршку, другара у одељењу, учитеља, наставника, то већ добија други облик. Значи, онако како би стварно требало да изгледа. У овом одељењу инклузија је заступљена сто посто у сваком моменту“.

У Основној школи „Душан Јерковић“ више од двадесет ученика има сметње у развоју.

„Наравно, није то баш исто код сваког детета и у сваком одељењу, али већина ученика су заиста добро прихваћени и деца се труде да им помогну колико могу“, наглашава Александра Савић, психолог основне школе „Душан Јерковић“.

Просветни радници труде се да инклузију остваре и неконвенционалним активностима. У оквиру ликовне радионице видео продукција снимила је и на интернету објавила документарац „То сам ја, Павле“.

„Да би сте могли да промените свест, ово је један од начина, један од корака. Али, најбоље се мења уколико сте у контакту са њима. Значи, не можете уопште да помислите колико је разлика између деце која су у сталном контакту, са децом која имају развојне потешкоће, а у односу на ону децу која немају. Тог момента када уђете у разред, као што је разред Павлов, видите потпуно другачију атмосферу и са њим и са другом децом једноставно. Тако да један непосредан контакт је најбоље решење“, сматра Владан Савић, наставник ликовног васпитања ове школе.

Ивана Миленковић, учитељица у ОШ „Душан Јерковић“ додаје: „Мислим да се и те како мења свест грађана. Некако све више су учесници у редовној настави, у свим активностима у радионицама“.

На млађима свет и остаје, а другари Павла на прави начин, дечијом искреношћу и топлином показују како да узајамно пружамо бољи део себе.