Четири деценије од највеће нуклеарне катастрофе у Чернобиљу: Како је тада изгледао живот у Србији?

Субота, 26. април 1986, у 1 сат 23 минута долази до експлозије реактора број четири чернобиљске нуклеарне електране "Владимир Иљич Лењин", недалеко од Припјата, на самом северу Украјине. Тог тренутка живот је изгубило тридесетак радника и ватрогасаца. Радиоактивни облак почиње да се шири преко Совјетског Савеза и Европе. 1. маја стиже у Србију.

Грађани Крагујевца се сећају:

“Дошло за празник и пала једна велика киша. Моје мишљење је да многи карциноми касније су последица тога”.

“Људи нису били информисани о последицама те катастрофе. Лежали су у трави”.

“Као припадник војске тада смо вршили одмах мерења са радиоактивним детекторима по кругу и по граду. И могу да вам кажем да је била блага повећана радијација”.

“Морала сам значи да купујем и да прехрањујем породицу. па како год да је”.

О нуклеарној катастрофи писале су тада и новине у Србији, па и крагујевачка „Светлост". Текст Анкице Весић објављен је 8. маја 1986., под насловом "Небеско чудо са земље".

"Утисак да нас је радиоактивни талас затекао прилично неспремне потврђује и чињеница да су са стручних или овлашћених места стизале непотпуне или противречне информације о снази и последицама "кијевског озрачења", исечак је из “Светлости”.

Тих дана сећа се и тадашњи градоначелник Крагујевца Каменко Сретеновић.

“Град је, можемо слободно рећи, нормално функционисао. Препоруке су даване отприлике у неколико праваца. Не излагати се киши, не јести зелено поврће које је тих дана било изложено киши и не користити воду која је изложена, опет, додиру са кишом”, подсећа Каменко Сретеновић.

Због те кише радиоактивност се спустила на тло Крагујевца. То је утврдио тим научника са Природно-математичког факултета, у ком је био и тада 33-годишњи асистент Драгослав Никезић, данас професор у пензији.

“Тада се спољашње зрачење мерило, изражавало у рендгенима, код нас је било то реда десетак микро рендгена по часу. На једанпут после кише то је скочило на 120 - 130, а тамо где су се сакупљале вода у облику бара и слично, ту је било до 700 чак. Те високе вредности су релативно брзо спале”, објашњава проф. др Драгослав Никезић, професор у пензији ПМФ-а у Крагујевцу.

Ипак, невидљиви непријатељ оставио је трагове за собом.

“Остали су цезијум и стронцијум који су на нашем тлу и дан данас, који су се везали хемијски, не продиру у ланце исхране, али и даље постоје”, истиче професор Никезић.

Као и интересовање грађана за чернобиљску катастрофу. Њене последице су и четири деценије касније видљиве, а тачан број преминулих од зрачења је непознат.